Генерални директор Радио-телевизије Никшић, Никола Марковић добитник је Међународне књижевне награде „Марко Миљанов“ за 2025. годину за роман „Ја, ЦхатГПТ: Ви нијесте корисници, ви сте улазни подаци“.
Награду равноправно дијели са Дарком Јововићем, који је награђен за збирку поезије „Прије него ме сан дозове“.
Одлуку је једногласно донио жири Удружења књижевника Црне Горе на сједницама одржаним 20. и 30. априла, у саставу др Радоје Фемић, мр Милорад Дурутовић и Владимир Поповић.
„Књига „Ја, ЦхатГПТ: Ви нијесте корисници, ви сте улазни подаци“ Николе Марковића представља изузетно и иновативно остварење савремене књижевности, које на увјерљив начин проблематизује однос између човјека, језика и дигиталне технологије. Утемељена у дугој традицији метафикције и експерименталног романа, ова књига не приступа вјештачкој интелигенцији као пукој сензацији, већ као новом медију кроз који се преиспитују темељна питања ауторства, одговорности и смисла књижевног стварања. Марковићев текст функционише као сложена метапроза, у којој се процес настајања дјела одвија кроз дијалог између људског и алгоритамског гласа. Тиме се отвара простор за вишеслојно наративно и етичко промишљање: док алгоритам може генерисати текст, стил и значења, одговорност и свијест остају искључиво људске категорије. Управо у том распону између симулације и аутентичности књига гради своју кључну тензију“, наводи се у образложењу.
Како се даље истиче, посебна вриједност овог дјела огледа се у развоју оригиналног појмовног оквира „дигиталне космологије“, кроз који аутор успоставља хибридни језик на размеђи мита, религије и технологије.
„Овај поступак не само да проширује границе књижевног израза, већ указује и на дубље промјене у савременим начинима мишљења и разумијевања стварности. Истовремено, књига се може читати и као снажна критика савременог доба, у којем пријети опасност од губитка аутентичног мишљења и препуштања „готовим одговорима“. У том смислу, она надилази технолошки оквир и постаје рефлексија о стању свијести у дигиталној епохи. Својом формалном храброшћу, филозофском дубином и интертекстуалним богатством, Марковићево дјело се легитимно надовезује на традицију великих експерименталних романа, потврђујући да књижевност, упркос технолошким промјенама, остаје незамјењив простор људске имагинације и етичког промишљања“, каже се у образложењу.
Књига пјесама „Прије него ме сан дозове“ Дарка Јововића, према ријечима жирија, представља изузетан пјеснички изданак стваралачке школе чистог, непатвореног лиризма. Профилисана као завјетна књига и поетски легат аутора, збирка властитом структурном свеукупношћу представља, истиче се, златни пресјек Јововићеве поетике, у чему се огледа њен репрезентативни карактер.
„Снага поетског исказа ове књиге очитује се у аутентичности поетских визија, као и умјетничким рјешењима којима су отјелотворене. Посебан квалитет чини усмјереност лирског субјекта на просторну компоненту, дочарану кроз симболизацију завичаја – Лимске долине и Васојевића. У књизи је семантизована љепота, али и тегобност обитавања на поднебљу које су обликовали специфични рељеф, драматична прошлост и јединствен менталитет људи. У том контексту, поетска збирка „Прије него ме сан дозове” може се тумачити као својеврсни лирски водич кроз назначени простор и људе који му припадају. Кондензујући у вишу поетску стварност лично и колективно, завичајно и универзално искуство, аутор је успио да међусобно сучељене принципе споји у ванредну, поетски комплементарну и сугестивну цјелину.
Појединачни пјеснички текстови збирке „Прије него ме сан дозове” обнављају помало заборављени манир боемског пјесништва, заснованог на неоромантичарском изражајном инструментарију“, стоји у образложењу.
Отуда се, додају, неке пјесме ситуирају у контекст домаће и свјетске поетске традиције која рачуна на креативни потенцијал побуњеничког сентимента.
„У овој поетској књизи, као великој синтези Јововићевог пјесништва, присутни су готово сви доминантни мотиви којима је посветио цијели пјеснички опус. На плану форме, у књизи је реализован препознатљиви версификациони модел, заснован на предвидљивој метрици и непредвидљивој метафорици преиначења (не)довршених симболичких облика.
Посебна вриједност пјесничке књиге је фигуративно осмишљавање времена, које се конотира као ресурс у нестајању, што активира логику и дух тестаментарног пјевања. Као освједочени пјесник рафинираног, мелахоничног става према свијету и животу, Јововић је овом књигом потврдио стваралачку позицију коју досљедно заступа: да се поезија још увијек није одрекла нотирања духовног и емоционално-доживљајног треперења, те да у њој, упркос помодним интелектуалистичким стерилизацијама, нијесу утрнули дамари исконског лирског зова и надвременог горштачког хуманизма“, закључује се у образложењу.
фото: РТНК