Ради бољег разумевања актуелног стања на Блиском истоку, важно је упознати се са основним карактеристикама једне од зараћених страна. У овом случају, то је покрет Хезболах, најпознатији и најмоћнији ирански „прокси“ (испостава) у овом региону.
Хезболах (арап. حزب الله, или Хизболах) у буквалном преводу значи „Божја странка“ илити „Партија Бога“. Кључни разлог за настанак Хезболаха није, како се то често мисли, грађански рат у Либану и израелска окупација јужног Либана 1982.године.
Овај рат је само убрзао процес стварања покрета, те му дао добру легитимацијску основу и почетни узлет, јер је велику популарност, присталице и публицитет Хезболах стекао у својим чувеним акцијама против Американаца, Израелаца и осталих страних војски у Либану.
Политички догађај који је заправо условио, у суштинском смислу, настанак Хезболаха, јесте револуција у Ирану 1979. године, којом је срушен шахов режим, оборена монархија и наредне године створена Исламска Република Иран на челу са ајатолахом Руколахом Хомеинијем.
Неретко су исти људи били инспиратори и креатори и једног и другог догађаја; како исламске револуције тако и стварања Хезболаха. Ако је чедо револуције у Ирану било стварање Исламске Републике, онда је „прво дете“ Исламске Републике управо покрет Хезболах у Либану.
Покрет Амал, до тада главно место окупљања шиита у Либану, почео је да слаби почетком седамдесетих година 20. века и да се све више „секуларизује“ тако да је вођство странке од шиитских клерика прешло у руке више средње класе, оличене у адвокату и новом вођи Амала Набиху Берију, који је покрет преузео 1979. године.
За то време су се млади Либанци шиити усмеравали ка религијском образовању и нашли га тамо где и бројне генерације пре њих, у шиитским школама у ал-Најафу или Карбали (шиитском светом месту) у Ираку.
Тамо су се школовали Суби ал-Туфајли и Абас ал-Мусави, који је након тога имао велику улогу у вођењу Хезболаха по оснивању. Aл-Мусави је основао религијски семинар у Баалбаку у Либану, који ће похађати и потоњи лидер Хезболаха Сајид Хасан Насралах, коме је ал-Мусави био учитељ и усмеравач.
У политичком смислу, следили су учења и праксу Хомеинија, једног од оснивача модерног политичког ислам(изм)а. Као што је раније речено, рат у Либану и нарочито израелска окупација (претежно шиитског) југа земље, само је убрзало стварање и раст Хезболаха. Други и дуготрајнији улазак Израела у Либан 1982. године у склопу операције „Мир за Галилеју“ означио је и настанак и успон Хезболаха. То су и сами Израелци приметили (али прекасно), па је бивши израелски премијер Ехуд Барак рекао у изјави за Њузвик 18.јула 2006 године: „Кад смо ушли у Либан није били Хезболаха. Дочекани смо са миришљавим пиринчем и цвећем од стране шиита са југа. Наше присуство тамо је створило Хезболах.“
Уместо повлачења након обављеног посла као током првог упада у Либан 1978. године током извођења „Операције Литани“, дуже задржавање Израела овај пут им се дугорочно обило о главу а главни победник је био Хезболах. Исто је приметио и бивши премијер Израела, Јицак Рабин, који се против Хезболаха борио „на терену“ дуги низ година, већ 1987. године када је рекао како је том приликом Израел „пустио духа из боце”.
Новог противника је било доста тешко савладати јер је он био већ онда у великој мери, по његовим речима: „ …специфичан ентитет- истовремено политички покрет, герилска војска, терористичка организација и продужена рука иранског режима.“ Једна од највећих акција са почетка деловања коју је Хезболах извео јесте симултани напад на америчке и француске касарне у Бејруту 28.октобра 1983.године, где је погинуло више стотина људи а Хезболах прослављен као симбол отпора и борац против окупације Либана.
Из Либанског грађанског рата је Хезболах изашао као победник, учврстивши се као главни представник либанских шиита, потиснувши до тад доминантну странку Амал у други план. Учврстивши се у јужном Либану, покретао је честе акције гранатирања и ракетних напада на север Израела, које су изазивале реакције израелске војске, што је био ефекат који је Хезболах и прижељкивао. Таква је била нпр. операција „Одговорност“ са пролећа 1993. године, коју је Израел покренуо као одговор на ескалацију сукоба са Хезболахом у зони безбедности у јужном Либану и због лансирања ракета на северни део Израела, или она три године после тога, операција „Плодови гнева“ из априла 1996. године.
Најпознатији је свакако краткотрајни рат Израела и Хезболаха 2006. године, који је уследио након више чарки са обе стране, што показује колико је примирје између ових сукобљених страна само привремено, крхко и увек под притиском „испословано“.
Хезболах је почео као паравојна, терористичка организација, постао је у међувремену симбол и „покрет отпора“ те после рата ушао директно у политику као странка, малтене самостално дошао на власт у једном тренутку, био и остао „држава у држави“ и испостава стране државе у Либану- Ирана.
Чудну позицију и „употребну вредност“ коју Хезболах има у Либану добро је сублимирао један од демонстраната у Бејруту, на својевременом протесту у јеку кризе због могућности да Хезболах дође на власт: „Хезболах, као влада, наравно да морају да оду. Али као покрет отпора против Израела, наравно да не.“
Хезболах је једна од највећих и најбоље испољених последица великог арапског (и/или муслиманског) буђења из друге половине 20.века. То важи за шиите нарочито. Пошто су најдуже од свих блискоисточних муслимана били у центру пажње колонијалних сила (за разлику од већине Блиског истока којим су владали Отомани, истоверна монархија и калифат), Иранци су се први побунили против колонизације и економске експлоатације своје државе, први пут привремено 1948.године (епизода са Мохамедом Мосадегом и „Англо-иранском нафтном компанијом“), други пут 1979. много озбиљније и дугорочније- што траје до данас.
Ту је на симболички начин рођен и Хезболах, као идеолошко чедо иранске револуције. Прешао је пут од (само) терористичке и герилске групе до тога што је данас; политичка партија, добротворна установа која школује, лечи, опскрбљује, запошљава, има своје медије и организације преко којих шири утицај и мобилише људе за свој циљ. А он је исти од оснивања- стварање државног система попут оног у Исламској Републици Иран.
У међувремену је, упркос верским разликама (сунити и шиити) постао најважнији извор финансирања, оружја и обуке за палестински Хамас, где се он због инертности и „флертовања“ са Западом од стране режима држава са сунитском већином, окренуо шиитима као некоме ко неприкосновено и принципијелно учествује у сукобу против Сједињених Америчких Држава и Израела.
Овим је Хезболах стекао „ногу у вратима“ Израела што се нарочито види у последњих годину дана рата у Гази и сада на северу Израела/југу Либана. Иако није „завршио посао“ што се тиче Газе (који год био крајњи циљ тог рата), Израел се ипак више усмерава на Хезболах као дугорочно гледано већу претњу и проблем по њихове националне интересе у региону.
Нападом на Хезболах ради се на увлачењу Ирана у рат где бисмо онда имали сукоб две фактички нуклеарне силе (Израел негира да има нуклеарни арсенал али је јасно да га поседује а Иран је веома близу да га формира или га већ има и држи у тајности), иза којих стоје три војно најмоћније земље света- САД иза Израела и Русија иКина иза Ирана (мање директно али свакако присутно). Иран и његови „проксији“ су једино што преостаје Израелу да „очисти“ да би успоставио доминацију у региону (уз савез са сунитским државама преко САД), док „једино“ што Иран има да уради да задобије доминацију у региону јесте да порази (уништи?) Израел где би онда опао моћ и утицај САД у региону Блиског истока а „колебљиви“ сунитски режими гледали да се „прешалтају“ на страну „шиитске полуосовине/полумесеца“ тј. „осовине отпора“ коју предводи Иран.
Улози су велики, тако да не треба очекивати да било која страна одустане од својих зацртаних циљева, нити да се овај „Гордијев чвор“ реши преко ноћи, можда чак и без великог регионалног рата. Потенцијално, не дај Боже, и нуклеарног.
