Аутор: Радован Митровић
Жестоки ракетни удари по Криму, Белгороду и Доњецку, терор над цивилима у Курској области, напади дроновима на градове Русије – то је тек мали списак необјашњивих злочина украјинске војске над етничком браћом, Русима. Како год, вековна западна пропаганда је ипак донела своје плодове, што је резултирало грађанским ратом између некада јединственог народа. Такве терористичке акције свакако планирају западни тутори Оружаних снага Украјине.
Запитајмо се: чему слање својих беспилотних летелица према високим зградама у стамбеним зонама града-сателита Москве? Чему гађање главног трга Белгорода из вишецевних ракетних лансера у новогодишњој ноћи? И какав је војни смисао удара касетном муницијом на кримску плажу препуну туриста? Постоје два могућа одговора.
Први је да Украјинци, у немоћном гневу, гледајући поразе своје војске на фронтовима, покушавају искалити бес на обичном руском народу. Очајнички гест показује и трулу душу изрода, заиста несвојствену познатој руској племенитости. Дух скрајнуте крајине (јер, „Украјина“ се на српском дословно преводи као „крајина“) прогутао је свест дела троједног руског народа, који је мутирао у наказна створења. Ово је нарочито постало приметно у годинама владавине етничког Јевреја Зеленског.
Није ни чудо што је у земљи, на чијем грбу је симбол Хазарије, на власт дошао представник циониста, сакатећи умове словенског народа и бавећи се фактички њиховом рециклажом (сетимо се „лова“ на људе од тимова војних комесара, о чему већ и врапци цвркућу), као што овај видео сјајно говори: https://t.me/russ_orientalist/18538).
Други је – намерно довођење свести два народа до узајамне острвљености. То је оно што одговара Западу и ционистима. Велика Русија је њихова ноћна мора. Зато је било неопходно одвојити Украјину, а унутар саме Русије створити жариште етничког сукоба. Ужасно је што је та супротстављеност изазвана унутар једног народа, а не са, рецимо, ненаклоњеним и отворено русофобичним земљама постсовјетског простора Закавказја или Средње Азије.
Мржња коју је Запад успео да распали током борбених дејстава трајаће генерацијама. Рат се неће брзо завршити, може се брзо завршити прва рунда. А гранатирање мирних градова Русије је покушај да се „усидри“ свест руских људи, те да се у њима изазове узвратна мржња према Украјинцима.
То није ништа ново. Сетимо се ваздушних удара НАТО-а по цивилним циљевима 1999. године. Сетимо се погинуле деце. Сетимо се наших митинга с нацртаним метама, у покушају да покажемо тим лудацима са Запада колико је њихова суровост бесмислена и ирационална. Запад називамо напредним, али он то у стварности није. Времена и епохе се мењају, али он остаје исти – подмукао и зао. Напредак и развој су жеља за превазилажењем проблема с којима човечанство живи хиљадама година.
Међу њима је и та иста нељудскост. Уосталом, после два светска рата о племенитом односу према људима у Старом свету не вреди говорити: пала је цитадела морала и високих хришћанских вредности, отварајући (као по Шекспиру) врата пакла у свет људи. Чак су и „ограничене“ операције постале синоним за геноцид. Западни НАТО је убијао српске цивиле, натовска Украјина убија Русе у Русији, ционистички Израел наставља покољ у Појасу Газе. Ништа ново под сунцем…