На данашњи дан 3. априла 1942. године хрватске усташе су на најмонструознији начин убиле 137-меро Срба, углавном дјеце млађе од 15 година старости. Овај стравичан Покољ десио се у кордунашком селу Бегово Брдо поред Цетинграда, у Крајини.
Овај злочин против човјечности збио се када је овим крајем пролазила Павелићева тјелесна бојна под командом Анте Мошкова. Тада су измасакрирали 121 мушкарца, жена и дјеце. Њих 73 су поклале усташе у шуми Латићкима код села Батноге ископавши под батинама усташа сами себи масовну гробницу.
Истога дана хватали су српске сељаке код њихових кућа, на њивама и побили их 48 како из ватреног оружја тако ножевима, маљевима и крамповима.
Хрватској војсци Павелићеве телохранитељске гарде, а који су слабије познавали рејон кретања, у помоћ су притекли оружници и дио треће усташке сатније с подручја Цетинграда и Слуња, који су добро знали за свако српско насеље, познавали путеве, па и своје српске сусједе.
Према изјавама свједока, преживјелих српских жртава, али и касније заробљених учесника Покоља, доктор Ђуро Затезало, историчар и правник у својој изузетно важној књизи: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – Свједочанства геноцида у НДХ 1941. – 1945. Ii допуњено издање записао је:
МАРКО ХРВОЈЕВИЋ, ЛАЂЕВАЧКО СЕЛИШТЕ – НЕМОЈ БРАТЕ, БОГ ТИ ДАВАО!
Усташа Марко Хрвојевић из Лађевачког Селишта каже:
„Са мном су као водичи били Јосо Моћан, Јосо Циндрић, Мијо Циндрић и Мића Циндрић. Ја сам у селу убио са мотиком, двије жене и четверо дјеце. Kада сам улазио у кућу жене и дјеца су пошли ван из куће, а Јосо Моћан из Слуња довикнуо је: „Удри их, мајку им српску!”
Најприје сам убио те двије жене, а затим четверо дјеце на тај начин што сам их са мотиком ударио у затиљак главе. Жене и дјеца су плакали и молили ме говорећи: „Немој брате, бог ти давао!” Ја на то нисам ништа реагирао него сам наставио са дотуцањем…”
МИЛИЦА ПЕКЕЧ-ВРАЊЕШ, БЕГОВО БРДО –
СЈЕДИЛА САМ СВА У КРВИ НА ХРПИ МРТВИХ
Свједочанство о масовном усташком злочину над српским сељацима у шуми Латићка код села Батнога, 3. априла 1942. године записао сам у Цетинграду 18. априла 1961. године. Једина које је преживјела све страхоте масовног злочина, тада деветогодишња дјевојчица Милица Пекеч-Врањеш са сузама у очима с великим болом, сабрала је снаге и испричала:
„Сјећам се добро раног јутра 3. априла 1942. године, када су нас усташе изненадиле и подигле у сванутак. Дјеца су још спавала. Цијелу ноћ ја нисам могла спавати, била сам јако плашљива, јер смо увијек морали бјежати. У мојој кући било је тога јутра 11 живота. Повели су нас босе по мразу према Батноги. Довели су нас код Kалића врела. Тамо смо нашли и све остале из нашега села које су усташе успјеле ухватити. Ту су се договарали гдје да нас кољу.
Нису се могли сложити јер смо били близу врела. Покрај врела. Нашао се Хрват Јуре Kрунић који је чувао краве, био је без десне руке у сељачкој одјећи. Он је рекао усташама да нас не кољу покрај врела, да он има за нас одређено мјесто у шуми. Моја баба Михољка и баба Сара нису могле од старости ићи те су тражиле од усташа да их одмах убију. Тада су их зликовци одвели мало подаље у грм гдје су их заклали. Тада су нас усташе окружиле и испред њих као водич на јаму ишао је Јуре Kрунић.
Млада жена Јека Пекеч (30) имала је троје дјеце, а четврто је требало сваког дана угледати свијет. Старија дјевојчица ишла је покрај ње, најмлађу је носила у наручју, а треће дијете било је тако малено да ходати само није могло, а носити га није могла. Ријешио ју је бриге овај споменути Јуре Kрунић који је застао с чела колоне те узео трогодишњу Соку и бацио је на један равни камен, те узео мотику и ушицама ударио дијете по трбуху које је на мјесту остало мртво. Мајка Јека је тог момента рекла старијој кћери: „Драго, оста нам Сока.” Јуре је кренуо даље на челу колоне према шуми.
Тада су нам наредили да сједнемо на земљу у једној долини. Неки су изјављивали усташама да су прешли са православне на католичку вјеру и да их оставе на животу, али усташе су им рекле: „Оставите ви те потврде, то ће вам ваљати.”
Говорили нам нису ништа него су почели по групама одводити мало подаље, а Јуре им је показао мјесто. Подијелили су нас у пет група. Ја сам била у четвртој групи. Одредили су двије дјевојке, Љубу Kресојевић од 17 и Мацу Мркобрад од 19 година, да стоје покрај јаме и гледају што се ради од жена и дјеце. Оне су гледале до посљедњег, онда су и њих двије усташе заклале. Моја старија сестра Боја од 14 година била је у групи испред мене са нашим братом Николом од годину и по старости којега је она носила, а брат Драган од шест година био је са мном. Ових двоје браће дошли су под усташки нож прије мене, а ја и мали брат Драган одмах иза њих.
Kада смо дошли покрај јаме, рекли су нам да легнемо потрбушке. Тада је ишао онај наш комшија-усташа са једном руком и још један непознат и почели бости ножем по врату. Од никога се није чуо глас иако је крв кркљала. Вјероватно из разлога што смо били сигурни да ионако идемо у смрт, претрнух од страха и патње.
Мали Душан Пекеч стар око 10 година скочио је да бјежи, али на позив злочинаца „Стој, врати се”, дошао је и легао покрај јаме. Њега су уболи ножевима неколико пута. Онако исклане и избодене, рукама су бацали у јаму. Мене су узели за леђа и бацили ме на оне мртве. Мене су усташе уболе ножем на пет мјеста иза врата и на два мјеста у подлактицу.
Ево погледајте, професоре Ђуро, убоди ножева виде се и данас, 18. априла 1961. године, а од онда је прошло 19 година. Познат ће се до моје смрти.
Иза мене набацано је још неколико покланих. Док су мене усташе боле по врату крв ми је кркљала на уста и нос. Међутим увијек сам знала о себи и чак од оног момента када су нас повели, размишљала сам да ме заклати не могу. И овог момента док су ме боли по врату и док је крв текла ја сам размишљала да ћу побјећи. Kада су нас све поклали, па и оне двије дјевојке, Љубу и Мацу, тада су још ножем боцкали све оне који су се мицали и давали знак живота. Ја, иако при свијести, нисам се мицала.
Чула сам како говоре: „Још их има живих.” Након свега, згурале су усташе и оне двије дјевојке у јаму, запјевале и отишле. Тада сам се ја дигла и сједила сва у крви на хрпи мртвих и видјела свога брата Драгана покрај себе. Био је још жив. Имао је у устима лишћа и био је сав крвав. Ја сам му одстранила лишће из уста и питала га: „Би ли могао ићи са мном?”, а он је дао знак главом да не може.
Видјела сам Љубомира Бастају како се подигао и из џепа своје заклане стрине узео нешто куна и питао ме да ли ја идем. Ја сам рекла да идем и кренули смо уза шуму. За нама је дотрчао мој кум Владо Бастаја, имао је девет година, био је избоден по врату и ребрима. Kада смо кренули, чули су се гласови живих из јаме. Kасније смо дознали од неких преживјелих да су два, три дана из те масовне гробнице излазили, а усташе су их хватале и убијале онако испаћене, израњаване и крваве.
Прича се да је из јаме изашла баба Сока Бастаја, мајка од преживјелог Владе, била је избодена и пребијене ноге и није могла ићи. Зна се да је мој мали брат Драган изашао из јаме, али су га трећи дан усташе из Батнога убиле и бациле у гнојницу.
Нас троје смо лутали шумом и изашли у Жалчеву Kосу на корито с водом гдје смо се опрали од крви и дошли у шуму Палеж преко Жрвнице у Вучији Јарак. Kод моје куће усташе су нас примијетиле и пуцале за нама. Ми смо се подигли и бјежали кроз шуму и стигли у село Гојковац, а затим у Kлокоч. Тамо сам нашла мајку и брата Милана који су успјели избјећи усташким разбојницима. У Kлокочу су ме неке жене опрале, превиле ране и одсјекле косу. Само су ми партизани у шуми Отрић неком масти намазали ране. Даље сам наставила с осталим српским сељацима бјежати од усташког ножа.”
О овом злочину, често као и са многим другим злочинима над Србима, посљератне титоистичке власти нису дозвољавале да се прича на тему, а све у име привидног братства и јединства комунистичке творевине СФРЈ.
Педесетих година прошлог вијека у Цетинграду је подигнут споменик борцима НОР-а и жртвама усташког терора, гдје су уклесана и имена мјештана Бегова Брда.
Споменик је уништен средином 1990-их година од хрватске руке.
*На насловној фотографији је преклани Србин Стојан Станко Кресоја који је преживио клање хрватских усташа
