Пише: Спасоје Томић
У савременом српском јавном дискурсу често се суочавамо са феноменом обожавања фигура које свој интелектуални статус граде на бескрајном низу цитата и апокалиптичних предвиђања. Једна од таквих фигура, Владимир Димитријевић, постао је мјерило вриједности за одређени дио јавности који искрену политичку борбу мијеша са кабинетским теоретисањем. Недавно су ми његови поштоваоци, заслијепљени ауром „највећег“, поручили да никада нећу бити као он. Мој одговор је кратак и јасан: ја то ни не желим.
Бити „као Димитријевић“ данас, на жалост, значи свјесно или несвјесно склизнути на клизав терен који се опасно граничи са наративима „другосрбијанштине“ и суптилним облицима аутошовинизма. Када интелектуалац свој рад сведе на константно депласирано критизерство сопствене државе и њених институција — без нуђења икакве реалне, оствариве и државотворне алтернативе — он престаје да буде свјетионик народа и постаје погонско гориво за оне који српски национални простор желе да виде трајно разједињен и немоћан. Интегрализам којем тежим не трпи дефетизам.
Посебно је индикативан аргумент његових апологета који са поносом истичу како се Димитријевићев рад преводи и цитира на западним катедрама, попут оне у Гронингену, те како га Енглези и Французи посматрају као „српског Дугина“. Као човјека који вјерује у српску самобитност, такве похвале ме не фасцинирају, већ озбиљно забрињавају. Постоји стара и болно истинита изрека: „Ако видите двије рибе како се свађају на дну мора, будите сигурни да је негдје у близини Енглез који их је завадио.“
Историја нас учи да када центри моћи са Запада почну да афирмишу неког српског мислиоца, то обично чине зато што његово дјеловање, свјесно или не, слаби унутрашњу кохезију српског бића и служи њиховим геополитичким интересима.
Замјера ми се и недостатак „личне комуникације“ са таквим „ауторитетима“. Међутим, српски интегрализам не познаје институцију непогрешивог гуруа кога треба звати телефоном за благослов или инструкцију. Имам свој политички идеолошки правац, изграђен на реалностима терена и националним интересима, и од њега се не одричем. За мене интелектуални рад није дисциплина прикупљања туђих мисли ради академске престижности, већ средство за јачање државе и народа у суровим околностима модерног свијета.
Ако је цијена „бити као Димитријевић“ прихватање улоге омиљеног десничара грађанске елите који из удобне заветрине проповиједа очај, онда ту улогу с презиром одбијам.
Српском народу није потребан још један теоретичар који ће му објашњавати зашто је све изгубљено, већ људи са кичмом и јасним ставом који ће градити институције, чувати јединство и одупријети се сваком покушају слабљења државе, па макар тај покушај долазио и под маском врхунске интелектуалности.
Они који вјерују да се српство брани цитатима на холандским универзитетима, нека слободно наставе свој пут. Мој пут је пут српског интегрализма, пут који не тражи одобрење ни у Лондону, ни у Гронингену, а најмање у телефонским именицима самопроглашених пророка.