Пише: Спасоје Томић
У друштвима која пролазе кроз дубоке кризе идентитета, увек се прво на удару нађу оне институције које још имају интегритет. То је историјско правило, не идеолошка оцена. И баш зато није нимало случајно што се у Србији данас, међу свим могућим циљевима, најжешће напада Патријарх Порфирије. Наизглед, то су критике упућене човеку; у суштини, то је напор да се ослаби институција која је и у најтежим временима опстала.
У времену када се ријеч „ауторитет“ изговара само у негативном контексту, када су академске титуле девалвиране, дискурс отрован, Патријарх остаје једини који своју функцију није претворио у маркетиншку платформу. Он не припада бучним идеолошким хоровима који свакодневно граде сопствену важност кроз нападе на све што личи на традицију и историјски континуитет. Управо то је оно што га чини метом: он је непријатна успомена на чињеницу да постоји нешто трајно, нешто што се не уклапа у дневно-политичку калкулацију.
Када Патријарх позове на мир, његове ријечи се представљају као политичка порука, као да је мир странка, а слога предизборни програм. Када упозори на духовно расуло, оптужују га да је идеолог, као да духовност и идеологија припадају истој равни. Тај механизам је прост: све што излази изван граница дозвољеног, либерално-комунистичког тумачења друштвених процеса, проглашава се непријатељским. Патријарх је, дакле, крив не зато што је погријешио, већ зато што не пристаје да буде дио тог унапријед дефинисаног спектра.
У својој суштини, напади на Порфирија представљају борбу за симболички простор. Његови критичари, углавном без озбиљне теолошке или историјске поткованости, настоје да Цркву сведу на организацију која би се оглашавала искључиво онда када је то политички корисно. Од ње се очекује да буде „модерна“ — али под модерношћу се подразумева да ћути. Да буде „отворена“ — али само за један, идеолошки уски спектар. Да буде „толерантна“ — али не према сопственом народу. То је стари, добро познати облик љевичарско анархо притиска: да се духовно свједочи само онда када то не смета онима који би најрадије видјели да духовност не постоји.
Порфирије је у тој перспективи сметња.
Он стоји између народа и потпуне дезинтеграције.
Између историјског континуитета и амнезије која се намеће као пожељно стање.
Између наметнутог хаоса и потребе за саборношћу.
И ту лежи суштина проблема: Патријарх као институција посједује ауторитет који не зависи од тога шта ће о њему написати интернет-стручњаци, нити од тога како ће га означити политички маркетинг. Та врста ауторитета смета онима који желе да се све вриједности релативизују, а да се сваки ослонац подрије.
Када се све сабере, постаје јасно да се у нападима на Порфирија не води полемика, већ кампања. То је покушај да се на српски народ примијени добро позната формула друштвеног растурања: прво дискредитуј духовне ауторитете, онда умртви институције, на крају ће и народ постати аморфна маса погодна за преобликовање.
Зато је одбрана Патријарха више од одбране једног човека.
То је одбрана идеје да друштво не мора да буде брод без кормилара.
Одбрана права да духовна ријеч није политички наступ.
Одбрана чињенице да постоји нешто што се не може купити, подмитити, ућуткати или укинути — а то је осјећај историјског континуитета.
Напад на Патријарха је, у ствари, напад на трајање.
И зато га треба разумјети озбиљно.
Јер, као што нас историја учи, када руше Патријархе — руше народ.
А када се народ буди, увијек прво гледа где му је Пастир.