На скоро свакој крсни слави појави се неки лик (или ликуша) који увек оптерећује све остале мрачним темама. По обичају је и најгласнији и захтева највише пажње. О чему год да се прича, он обрће на своју воденицу, на песимизам, депресију, агресију, рат, болест, насиље, пропадање, чемер, смрт и јад.
„Били смо јуче на изложби, они промовишу спрску културу.“
Тај лик: „Ми Срби смо најгори људи.“
„Е па сад.“
„Испразни ми се акумулатор у Њемачкој, питам све редом наше људе да допуним, не да нико. Турчин ми је дао. Знаш кад ћу после дати неком Србину да допуни? Таман да је о главу!“ – и обаспе псовкама.
И наставља у том маниру. На ваљају Далматинци, не ваљају Личани, ни људи из овог места, ни оног. Ваљда то данас модерно зову токсични људи, шире око себе ту негативу, мржњу, незадовољство, огорченост.
Иде нежнија тема, прича жена како ради у вртићу и како јој је лепо са децом и препричава смешке са њима.
Тај лик: „Видим вест, осуђен на затвор онај педофил из вртића. Ма ја бих њега секао ножем док не умре!“
И готово, замре лепо расположење и веселе досетке. Умеју изнебуха да бану са темом која му дође и као увреда. Причамо о храни и упада он као шериф:
„Де ми реци, твој брат, је ли он онако, чист у главу, није баш по лабелу?“
Причамо како је лепо, оженио се наш пријатељ, и одједном лик:
„Све је више развода у земљи, жене су накарадне постале, варају на све стране, мушкарци млитави, не могу ни децу да направе.“ – не мари да ли за столом седе људи који још увек немају потомство.
Као по неком обичају, такве особе, ти „ликови“, нису остварени ама баш ни на једном плану, ни породично, ни каријерно, ни духовно, и ваљда то неко незадовољство претварају у бес према целом свету уместо да се запитају у чему они греше.
Чак и ако се потегну теже теме, они их опет преокрену у смеру куд њима паше. Не толико давно, причам колико има несрећне деце, из растурених бракова, у породицама које не умеју да показују здраву пажњу, и како ми некад криво што као вероучитељ не могу више да допринесем, систем је лош, а и ми морамо више да се укључимо.
„А је ли ти иначе толико самосажаљеваш себе?“, пита ме лик.
„Ово уопште није о мени реч, ко је говорио о мени?“
Ко ме познаје, зна да сам смирена особа али са јасним цртама толеранције. Она није наклоњена особама које упорно мраче, често агресивно истичу значај и истинитост свог става, при том га не преиспитујући, и не препознају наклоност и дејство људи с којима се срећу. Не маре за расположење, радост, па ни тугу другога, једва и за његову личност, они желе да изнесу своје, свет је за њих једна велика излагаоница где је важно бити најгласнији и најуверљивији. Они су затворени космоси таме, често не дозвољавају ни призрак светла. Призвани смо да волимо, но овакаве људе је, могу слободно рећи, тешко волети. И ваш љубазан гест или благу реч могу сутра протумачити као интересно користољубље, вашу доброту као подразумевани друштвени однос док они сами не сматрају да су дужни ишта одвише да раде, осим да вас почаствују својим присуством у вашем животу. Неретко, ако се људи од њих удаље (што је природно да ће се десити), узимају на себе улоге жртве и повређеног праведника а друге сместе у оговарања и гневне монологе.
Које је решење? Не знам. Бог нек им помогне, моје смирење не сеже толико далеко. Поменем их у молитви али се често приупитам колико је то из искрене бриге за њих, а колико из моје жеље да се ја смирим, но све рачунам, можда се временом молитва „прими“ као природни вапај моје душе, а не као калем који се не прима, којем приступам јер ми је речено да се молим и за непријатеље и за, ето, људе који ми нису непријатељи али ми живце моје једу. Праштајте што не налазите уобчајене духовне дубине у овом тексту, одговоре немам, само сам очешао дијагнозу неких људи, ви слободно допуните.
Марко Радаковић