У ноћи 11.11.1994. године, пар сати после свог рођендана, на бихаћком ратишту, живот за слободу српског народа и Отаџбине положио је један од највећих бораца које је Братунац дао, легендарни припадник „Црвених беретки“ и херој српског рода Драган Илић – ТРОЦЈЕВАЦ.
Троцјевац је јуначки положио живот на Олтару Отаџбине у 22. години живота, далеко од кућног прага, бранећи српски народ.
У наставку доносимо сјајан и дирљив текст Биљане Дангић који је посветила покојном Троцјевцу и његовим друговима из Јединице.
ДИГАО СЕ У ВИСИНЕ ЗЛАТНОМ СТАЗОМ РОДОЉУБЉА
„Јесен у Братунцу, лијепа како само зна бити у градовима поред Дрине. У граду мирно, у људима немир. Немир због одласка, у онима који одлазе и у оним који остају. А одлазе Братунчани у Бихаћ, јер су ратна превирања узбуркала Босанску Крајину. Зле слутње носи и Дрина. Носи даље, али не говори, јер тешко је рећи. Чак и сада, 30 година послије, тешко је рећи, да ће управо та јесен, и тај одлазак, узвисити Драгана Илића – Троцјевца. Подиће га у висине, до којих се стиже само златном стазом родољубља и српства и неутјешеном стазом доживотне родитељске туге и девојачких суза. Путевима којима су пошли само храбри и изабрани.
А те јесени 1994. године, изабран је двадесетдвогодишњи момак из Орлице. Сви који су га познавали питали су: „Зашто“. Одговор ћемо наћи евоцирајући успомене у једној његовој реченици:
„Умиру само најбољи“.
А он и јесте био најбољи син, брат, момак и друг.
Драган Илић-Троцјевац рођен је у Братунцу 10.11.1973. године. Основну школу завршио у Факовићима а средњу у Љубовији. Када је требало да крене у стварни живот, јер до сада је све било нестварно и дјетињство, он је отишао даље. Закорачио је у сурову ратну свакодневницу у којој су се тешко сналазили и они старији и искуснији, али храбар момак из Орлице прелазио је све препреке.
Храброст га, никада, није напуштала, а он никада није напустио и изневјерио другове.
Потискујући лош предосјећај, остао је досљедан своје храбрости и поштења и тог задњег пута, журио је да се придружи друговима јер су, због наредбе да се што прије крене, отишли без Драгана који је био у родној Орлици. Нису другови заборавили Драганову љутњу, када је стигао у Крајину, пар дана послије. Сјећају се и како је једном приликом, побијегао из болнице и придружио им се у акцију. Много чега се сјећају Мунгосови момци, јер срце што је било вриједно тих ратних дана, евоцира успомене и на овог јунака.
Заједно су прошли много тога момци Братуначке елитне јединице, идући из града у град, из акције у акцију, али оно што их је све скупа највише бољело, а што је Драгана много тиштило, и о чему је често причао је погибија шест другова.
У ријетким приликама када је био код куће, враћао му се онај дјечји осмјех. Осмјех који су мајка Божана и отац Обрен највише вољели. Били су поносни на војника, а вољели су дијете. Дијете које им је било ослонац. Неко ко ће изградити све оно што је рат порушио, а порушио је много. У дворишту рушевине а у Драгану елан и воља. Изградит ће Драган кућу, вратити Орлици некадашњи сјај, само да рат престане. Али први пут он није стигао. Кућу је направио отац Обрен, а сјај се никада неће вратити. Однио га је Драган са собом. Дан након рођендана, у ноћи 11.11.1994. погинуо је Троцјевац.
Отишао је не знајући колико је сјаја било у његовом погледу, ријечи, у дјелу, али знала је мајка Божана, зна и данас, врате јој га сјећања. Са тугом у очима, гласом који подрхтава, сјећа се мајка и ријечи Драгановог саборца: „Буди поносна мајко, имала си сина какав се рађа једном у стотину година“. Довозећи мртвог јунака у Братунац, другови су вратили и неотворен поклон од дјевојке Милене. Као што му је много тога рат ускратио у животу, тако му је и тог кобног дана било ускраћено још само неколико сати живота да добије рођендански поклон од његове Милене и да у тим задњим тренуцима живота буде истински срећан. Волио је Драган Братунац, посебно Орлицу, и поносно говорио да нема љепшег града у Босни, а погинуо је бранећи Крајину.
Сви ви који данас живите у Братунцу, који ће можда бити родно мјесто ваше деце и унука, покушајте да волите Братунац јер заслужује то овај двадесетдвогодишњи момак, који је у једном дану и само једним тек започетим животом премостио исток и запад. „
Вјечна слава и хвала брату Троцјевцу.