Преовлађујући тренд је био пљување Србије и ту је предњачио Факултет драмских уметности. Након пада Милошевића, та екипа професора је била аутошовинистичка. Патриотски оријентисан филм био је ниподаштаван, довели су своје људе и то је у неком смислу довело до тога да ФДУ постане анти-српска школа, где уместо да младе уче занату, испирају им мозак како треба рођену земљу омаловажити.“
Антонијевић признаје да прављење филма који обрађује српску трагедију није нешто што остатак Европе олако прихвата, јер не одговара њиховој агенди.
„Само филмови из Србије који пљују Србију иду на фестивале у Европи, и ту се створила читава идеолошка школа, где је генератор тог понашања управо ФДУ, где професори уче децу како се пљује Србија. То је наш проблем, јер то проистиче из школе која је киднапована и од тих људи који су се ту зapaтили“, закључује Предраг Гага Антонијевић.
Бокан: Важно је да снимамо филмове који приказују нашу жртву
Драгослав Бокан, режисер и председник Управног одбора Народног позоришта у Београду, зистиче да је тајкунима из Хрватске лако да финансирају приватне пројекте који су шовинистички настројени против Срба, зато што то одговара тренду у региону и ЕУ. Објашњава да би сличан потез код нас имао супротан ефекат, јер би финансирање филма који брани српску ствар за сваког домаћег бизнисмена значило прекид пословања, губитке и озбиљан притисак, „практично финансијско самоубиство“.
„Ми, једноставно, у старту нисмо у истој позицији као Хрвати, један филм о милион мртвих није довољан“, каже Бокан, подсећајући на филм Дара из Јасеновца.
„Само ми имамо аутоцензуру. Ми не можемо да опстанемо ако и даље будемо боравили у политичком свету где нас третирају као злочинце, дивљаке, негативце, а не као народ над којим је почињен најстрашнији злочин геноцид. Ми само у филмовима можемо макар минимално да исправимо ту лаж која нас окружује и сахрањује. Како ће живети наша деца у тој лажној слици у којој смо ми монструми, а заправо смо жртве монструма? То можемо исправити у серијама, филмовима, документарно-играним остварењима.“
„Не можемо да снимамо филмове о журкама и екскурзијама… Ми се понашамо као да нисмо у арени страшних клевета. Морамо да се окренемо, кроз српску културну политику и националну кинематографију, Европи и свету и да покажемо праву истину о себи. То не може да уради политика, ни амбасадор… већ ми сами – да би људи видели шта смо пролазили и због чега нас нападају.“
„Најважнији политички и друштвени чин није везан за економију и уску политику, већ за екранизовану истину о нама у историји – од средњег века до деведесетих година“, закључује Драгослав Бокан.