Мимоишли су се Крсто Андријашевић, познати црногорски умјетник јединственог израза, и његова друга монографија коју је сам финансирао и на којој је радио двије године. Умјетник који је цртежима, сликама и скулптурама удахнуо простодушност и чистоту, једноставност и топлину, све оно што је носио са собом, преминуо је 27. августа прошле године, а двојезична монографија једноставног назива „Крсто Андријашевић“ изашла је из штампе који мјесец касније.
За монографију човјека који је сам био умјетност, који је стварао неуморно, особено, оригинално и непрекидно, који је био умјетник тишине и скромности не тражећи пажњу, али остављајући траг, није ни потребан упечатљивији назив монографије од његовог имена – Крсто Андријашевић.
Уреднице монографије, која има више од 240 страница, су историчарка умјетности Љиљана Караџић и пјесникиња Маријана Блечић, док су текстове о Андријашевићевом стваралаштву написале др Рајка Бошковић и проф. др Татјана Ђуришић.
„Умјетник Крсто Андријашевић (за)гледа свијет, али и себе, са дјечијом непосредношћу, безбрижношћу, неоптерећеношћу и своје виђење преноси у дјело – махом у дрвету, сасвим ријетко у камену. А своје тренутне утиске и доживљаје ‘записује’ и биљежи линијом и бојом на платну и на папиру. У тој својој загледаности у свијет – искреној, простодушној, без зазора или подозривости, умјетник га скоро нехајно открива, стварајући дјела која плијене својом непосредношћу израза“, записала је Бошковић у тексту који је насловила „Дело – огледало личности“.
Подсјетила је да је човјек био непрекидни подстицај за Андријашевићев умјетнички израз, док сасвим посебан дио умјетничког опуса, који се издваја не само у његовом стваралаштву, већ и на савременој умјетничкој сцени, представљају портрети са уметнутим теглама умјесто глава.
„Кроз умјетнички опус Крста Андријашевића тема птице заузима посебно мјесто. Иако релативно малобројне, рађене углавном у дрвету, али и камену, необојене или потпуно обојене, оне свједоче о истанчаној осјетљивости умјетника за птицу као крхко, али истовремено, и чврсто биће“, стоји у њеном тексту.
Андријашевић се бавио и темом првобитног гријеха, али је радио и аутопортрете који, према ријечима Бошковић, „свједоче о процесу у којем умјетник полазећи од самоприказивања долази до самосагледавања, свједочећи о дубоким промјенама које су се дешавале у самом умјетнику“.
Како је навела, Крсто Андријашевић је био необична, неуобичајена и несвакидашња личност, а његово дјело је огледало његове личности, лица, очију и ријечи – „у одређеној мјери кристално јасно, али негдје неповезано и крајње замагљено“, док је његов умјетнички израз „поље крајности – од чистоте исконске једноставности (скулптура) до мрачних зона подсвијести и потиснутих нагона (сликарство)“.
У тексту „Геометријско кодирање човјека“ Татјана Ђуришић се бавила анализом вајарских фигура Крста Андријашевића подсјећајући да је умјетник најчешће „бирао дрво да у њега положи своју умјетничку идеју, да уобличи значења језиком вајарских форми и инваријантних јединица које се ослањају на изражајне потенцијале масе и простора, као конститутивних елемената вајарског текста“. Према њеним ријечима. Вајарски текст Крста Андријашевића, условно речено, креће се у „некултивисаном простору архајске културе и бића које није спутано густом мрежом забрана и ограничења, типичним за развијене социокултурне заједнице“.
„Хомогени умјетнички простор Андријашевићеве фигуре призива древност и знаковност ритуалне културе, дјетињство човјека, у коме се инфантилним очима сагледава свијет и у њему тражи смисао, чиме се аутор приближава прапочетку умјетничког обликовања“, записала је Ђуришић.
Како је навела, захваљујући поновљивости у бројним Андријашевићевим фигурама, „геометријски облици добијају функције лајтмотива, што значи да дјелују као везивни елементи вајарског циклуса и као средства његове симболизације, уланчавајући самосталне фигуре у вишу, надређену структуру“.
„У његовом вајарском тексту проговарају гласови из дрвета и камена, а пробуђена је и дубока емотивна енергија коју ствара симболички савез човјека и Бога. Осим тога, враћена је вјера у свеопште слушање; небо поново чује човјека и човјек пажљиво ослушкује небо, успостављајући љековити додир с Мајком Природом, која нас посматра дрвеним очима Андријашевићевих фигура, укључујући нас у велику ритуалну игру живота и смрти“, закључила је Ђуришић.
У монографији се налази и пјесма коју је Маријана Блечић посветила умјетнику који је био и њен велики пријатељ.
„Погледај опет / Остало је још мало свијета/ У ничијој мајци која носи свијетло/ Да би други читали мјесечеве записе/ И зажмурили/ На свој стид/ И празан вид/ Да би црвеном врпцом/ везали свој струк и твоје цртеже/ далеко од камена на ком си/ Погледај опет/ Остало је још мало свијетла/ У именима које милујемо/ Која нијесу наша/ Твоје је само твоје/ Крсто“, дио је пјесме.
Монографија садржи бројне репродукције Андријашевићевог стваралаштва обухватајући период од 1970. до 2024. године, и кратку биографију умјетника који је добио бројне награде и признања, међу којима чак пет награда Удружења ликовних умјетника Црне Горе, као и највеће државно признање, Тринаестојулску награду.
За превод књиге на енгленски језик задужене су биле Марија Јојић и Миланка Изгаревић, лектуру је урадио мр Горан Радојичић, аутори фотографија су Анка Гардашевић и Жељко Шапурић, док је графички уредник Синиша Радуловић.
С.Мандић, РТНК