МИРЈАНА ДРАГИЧЕВИЋ
(10.09.1983 – 28.12.1992)
На данашњи дан у зору 28. децембра 1992. године припадници 2. батаљона 7. зеничке бригаде Трећег корпуса тзв. АрБиХ међу којима је био и велики број иностраних муџахедина, пробијају линију фронта код Илијаша и упадају у небрањено српско село Доња Биоча гдје чине страшне злочине. По уласку у село убијају и рањавају неколико српских цивила. Палећи село тројица муџахедина улазе у кућу у којој је Рада Драгичевић живјела са тетком и дјецом. Њену ћерку Мирјану која је тада имала само девет година су прво силовали па убили, док су Раду изрешетали и оставили, мислећи да је мртва. Сина Јанка који је тада имао десет година на сву срећу нису видјели, јер се сакрио испод кревета.
Истог дана у село Доњу Биочу ушли су борци Војске Републике Српске који су разбили јединице тзв. АрБиХ, па је Рада пребачена у Београд на ВМА на операцију. Након шест мјесеци лијечења враћа се у родну кућу коју напушта након потписивања Дејтонског споразума, односно егзодуса сарајевских Срба са територија које су припале федерацији БиХ.
Мирјану Драгичевић су сахранили дјед и баба на црквеном гробљу у Илијашу. На захтјев мајке Раде њени посмртни остаци су 5. септембра 2012. године пренесени и поново сахрањени у Соколцу у склопу меморијалног комплекса Војничког гробља „Нови Зејтинлик“.
Овај злочин никад нико није процесуирао, ни тужилаштво БиХ, ни Хашки трибунал, иако је Центар јавне безбједности Источно Сарајево још 2005. године поднијело извјештај против 11 лица која су учествовала или командовала у нападу на Доњу Биочу.
Силовање и убиство деветогодишње Мирјане Драгичевић је један од првих ратних злочина који су муџахедини починили током рата у тадашњој БиХ. Према извјештајима МУП-а Републике Српске тих злочина је било на подручју око Коњица и у средњој Босни, а највише у Возући гдје су муџахедини показивали екстремни садизам према заробљеницима.
До дан данас ниједан овакав случај није процесуиран.
СМРТ СЕ ПОБЈЕЂУЈЕ НАДОМ, ВЈЕРОМ, ЉУБАВЉУ, АЛИ И ПАМЋЕЊЕМ!