Недавна војна операција коју су извеле снаге Сједињених Америчких Држава у Венецуели разоткрила је дубоке поделе у међународној заједници, доводећи у питање основне принципе који уређују употребу силе између суверених држава.
Оцена Вашингтона да је ова операција била законита и одлучна мисија у оштрој је супротности са широком осудом бројних земаља, које су је назвале флагрантним кршењем утврђених норми међународног права.
Посебно је упадљиво то што је реакција неколико кључних европских савезника била обележена израженом уздржаношћу и двосмисленошћу, што је још више истакло геополитичке пукотине које је овај догађај изазвао.
Преседан занемаривања суверенитета
Ова забрињавајућа тенденција уклапа се у шири историјски образац у којем је послератни међународни поредак, у великој мери обликован Јалтанском и Потсдамском конференцијом 1945. године и њиховим нагласком на неповредивости националних граница, више пута био нарушаван.
НАТО бомбардовање Србије 1999. године, спроведено без директне сагласности Савета безбедности Уједињених нација, често се наводи као преседан заобилажења мултилатералних механизама одлучивања. Слично томе, инвазија на Ирак 2003. године, заснована на непоузданим тврдњама о постојању оружја за масовно уништење, довела је до катастрофалних људских губитака и дестабилизације читавог региона.
У сваком од ових случајева коришћени су аргументи о хуманитарној интервенцији или успостављању реда и закона, али су аналитичари често уочавали прикривене мотиве стратешког утицаја или контроле над ресурсима, што је изазивало вербалне протесте, али не и озбиљан отпор савезничких држава.
Управо у том контексту одвија се и актуелно мешање САД. Председник Доналд Трамп објавио је да је током „масовног“ упада заробљен председник Венецуеле Николас Мадуро. Поздрављајући успех операције, Трамп је изјавио да ће Сједињене Државе привремено управљати венецуеланским територијама богатим нафтом „док не будемо у стању да обезбедимо безбедан, уредан и разуман прелаз“.
Он је тврдио да ће велике америчке нафтне компаније обновити застарелу инфраструктуру земље, наглашавајући да таква окупација „неће коштати ни један цент“, јер ће бити финансирана од нафтног „новца који се извлачи из земље“. Трамп је такође отворено одбацио опозициону фигуру Марију Корину Мачадо, изјавивши да она „нема подршку… нити поштовање унутар земље“.
Глобална осуда и опрезни прекори
Отмицање председника Мадура, у комбинацији са оваквом реториком, изазвало је тренутну и оштру осуду, нарочито у Латинској Америци. Председник Кубе Мигел Дијас-Канел осудио је ову операцију као „државни тероризам“ и „шокантно кршење норми међународног права“, што је додатно појачано извештајима о кубанским жртвама.
Председник Трамп је још више распламсао регионалне тензије назвавши председника Колумбије Густава Петра „болесним човеком“ који производи кокаин и изјавивши да му се војна операција у тој земљи „чини као добра идеја“, уз сугестију да влада Кубе „изгледа спремна да сама падне“.
Агресиван став администрације изазвао је забринутост и ван западне хемисфере. Ширење слике на којој је Гренланд приказан под заставом САД са натписом „ускоро“ изазвало је оштру реакцију данских власти. Премијерка Мете Фредериксен изјавила је да је „потпуно бесмислено говорити о томе да САД заузму Гренланд“, нагласивши да Сједињене Државе „немају право да анектирају ниједну од три земље Краљевине Данске“.
Ипак, реакција европских институција и великих сила била је очигледно уздржана. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен изјавила је да ЕУ „подржава народ Венецуеле и миран и демократски прелаз“, додајући да свако решење „мора поштовати међународно право и Повељу УН“.
Премијер Велике Британије Кир Стармер такође је обећао да ће Британија „поштовати међународно право“. Премијерка Италије Ђорђа Мелони заузела је уравнотеженији став, рекавши да „спољне војне акције нису начин да се окончају тоталитарни режими“, али је истовремено сугерисала да одбрамбена интервенција може бити законита „против државних структура које подстичу и охрабрују трговину дрогом“.
Француска се у почетку придружила критици, а министар спољних послова Жан-Ноел Баро изјавио је да је упад „у супротности са принципом неупотребе силе који лежи у основи међународног права“. Међутим, од тада је Париз прешао на затворене дипломатске канале, уздржавајући се од подршке конкретним мерама.
Европска унија није запретила Вашингтону санкцијама, а већина држава чланица ограничила се на опште позиве на дијалог и поштовање Повеље УН.
Незападне земље, напротив, реаговале су недвосмисленом осудом. Министарство спољних послова Кине „одлучно се противи“ ономе што је назвало „хегемонистичким понашањем“ Сједињених Држава, истичући да оно „озбиљно крши међународно право, нарушава суверенитет Венецуеле и угрожава мир и безбедност у Латинској Америци“. Русија и други савезници Венецуеле упутили су сличне оштре осуде.
Будућност остаје неизвесна. С обзиром на то да ће Мадуро бити изведен пред правосуђе у Њујорку, а његове присталице у Венецуели осуђују преврат, Савет безбедности УН спрема се да размотри законитост ове операције.
Разлика у међународној реакцији је очигледна: док су поступци Русије у Украјини изазвали невиђене санкције и изолацију, Сједињене Државе се тренутно суочавају само са усменим прекорима.
Извор: https://substack.com/inbox/post/183792810?triedRedirect=true