Село Кабаш налази се на око 13 км удаљености од Призрена, општини којој и припада. Ово место ја нажалост постало познато још пре 100-ак година и то врло лошим поводом. Чувена Албанска голгота која се догодила током Првог светског рата трајала је од октобра 1915. до јануара 1916. године. Почела је када су немачке, аустроугарске и бугарске здружене снаге напале Србију, па је након месец дана жестоког отпора тадашње српско државно и војно руководство се одлучило на повлачење ка Јадрану. Процењује се да је тада кренуло преко 400.000 људи. Пут од скоро 700 км до Крфа, није преживела практично половина колоне, око 200.000.
Српска војска и цивили који су прелазили на том путу преко Албаније доживели су праву правцату голготу, одакле и назив. Кретање по залеђеним и завејаним стазама с минимумом хране. Умирало се масовно. Од зиме, од глади, од исцрпљености.
Међутим, као да то све није било довољно умирало се и од шиптарских племена.
Арнаути су максимално користили изузетно тешко стање српске војске и цивила и максимално им отежали пут кроз Албанију. Организовали су сачекуше, нападали а оне који су већ били на ивици смрти су само докрајчили. Управо два најпознатија шиптарска злочина тада догодила су се у Кабашу. Локални становници су осмислили најподлији могући план, тако што су у знак “извињења“ због напада које су Срби доживели у неким другим местима, понудили измученим и измореним војницима да се сместе у њихове куће, ту одморе и преноће, пре него наставе сутра пут. Нажалост, један мајор са 60-ак војника је наивно поверовао у „помоћ“ и прихватио „понуду“ домаћина.
Усред ноћи, када су сви чврсто заспали, шиптарија је тихо ушла у собе и све их заклала! Све до једног! Сахранили су их у масовну гробницу. Он међутим није био једини, друга шиптарска група је у селу под вођством Јусуфа Уке, такође током ноћи заробила немоћне и уморне војнике, а до ујутру их опљачкали, мучили и на крају током свитања стрељали. Процењује се чак њих 180! Ови невиђени злочини и зверства заосталих арнауских монструма откривени су тек 20-тих година, много после завршетка рата.
Да се вратимо новијој историји. Година је сада 1999. Тачно је недељу до НАТО агресије. Тог 17. марта, Војска Југославије креће у вероватно најтежу антитерористичку мисију на Косову и Метохији за свих тих месеци. Важно је напоменути да је Кабаш такво село, које као да се налазило у орловском гнезду потпуно окружено високим планима. На чак 1000 метара надморске висине. Управо је због тога постало јако упориште терористичке ОВК, јер су се тако „ушушкани“ осећали изузетно сигурно. Били су смештени у дугачке просторије зидане каменом и покривене лимом. У Кабаш се једино могло доћи из села Корише, теренским возилима. Међутим, то је био јако ризичан потез. Шиптари су минирали читав прилазни пут, додатно ојачали бедеме испред уласка у село и прићи им са те стране значило је велику шансу да тако добро утврђени и сакривени нанесу губитке нашим снагама који би били на отвореном, плус свакако минираном путу. Чинило се да је ослободити Кабаш била немогућа мисија! Можда она и јесте била, али не и ако питате те чудне Србе, познате инаџије способне да за сваки проблем нађу решење.
Због свега претходно наведеног, команда 549. моторизоване бригаде донела је невероватну, на тренутак и сулуду одлуку. Терористи ће да се нападну са потпуно друге стране, са које их ови ни у лудилу не очекују а биће вам убрзо јасно и зашто. Припреме за акцију се одвијају у најстрожијој тајности и нико осим најужег дела команде бригаде која присуствује одлуци, не зна шта се намерава, нити се било коме даље о томе говори. Дан раније, 16. марта, део снага пребачен је у Брезовицу, па потом у села Јажинце и Севце. Оба села су била српска, што је било кључно у овој ситуацији. А шта је уствари био план?
План је био да војска током ноћи крене из ова два села и преко врхова Тромеђа и Мравинац који се налазе на висинама од скоро 2000 и 1500 метара, пређе пут од чак 12 км и дође злочинцима са леђа! Невероватно! Сваки војник је тог 16. марта око 23 часова, узео опрему тешку око 25 кг (храна, вода, бомве, зоље, муниција). Мештани, Срби, деле им цигарете, сокове, сир, вунене чарапе. Омладина излази испред кафића „Положај“, поздравља војску, моли се за њих и жели им срећу. Однекуд се са разгласа чује и „Марш на Дрину“.
Група се поделила у два дела. Прва под вођством потпуковника Стојана Коњиковца а друга под командом Божидара Делића. Прва група под Коњиковцем кренула је у марш. Утабан пут не постоји уопште. Јединица мора по дубоком снегу од једног метра, изузетном хладном времену на -20 степени и без икакве означене стазе да се попне вертикално око 900 метара како би савладали поменути врх. Услови су невиђено тешки. Војници са описаним теретом газе по снегу, док се како се пењу појачава изузетно хладан ветар а и снег почиње да веје. Магла постаје све гушћа. Марш се одвија у потпуној тишини. Долазе и до потока који морају да пређу. Троши се енормна снага и енергија да би се успон у таквим условима савладао, међутим нико не тражи паузу да стане. А борба и главни задатак тек предстоје! Скоро девет сати траје непрекидно ходање ка циљу, момци су промрзли и исцрпљени, али физички беспрекорно спремни и што је најважније, мотивисани да изврше задатак. Константно траје брига, командант бригаде чека да му се јаве. Плаши се евентуалне шиптарске заседе из правца Брезовице јер би последице биле катастрофалне. По избијању на циљ после толико сати, коначно се успоставља веза са командом и креће у полуокружење терориста са горње стране, како би им се онемогућило бежање.
Друга група, коју води Божидар Делић чекала је у касарни све док није добила обавештење да је прва дошла на свој циљ. Тада и они крећу у полуокружење терориста али са доње стране и тако затварају обруч. Нису наравно хтели да то ураде раније како не би изазвали ништа сумњиво код терориста. Они улазе у Коришу и деле се на две стране, десну и леву. Прва група која је ноћним маршем избила на врх планине, видевши да је и друга спремна, спушта се полако ка упоришту ОВК. Уништење зликоваца може да почне!
Војска се развукла колико год је то било могуће, како би остала у визуелном контакту. Одједном, указују се црне униформе, борба почиње! Наши дејствују одлучно и јако и одмах терају Шиптаре на повлачење ка бази у селу. Војници се још више развлаче плашећи се могућности извлачења терориста. На раздаљини су по 25 метара. Убрзо наилази нова група, војска дејствује по њима и одмах их ликвидира. Међу њима су девојка у црној униформи као и један муџахедин. На једног од њих, потпуковник Коњиковац са већ великим искуством ратовања на Космету из окрета и веома неповољног положаја отвара ватру на терористу који је први запуцао и неутралише га. Том муњевитом реакцијом осим себе, рањавања или смрти спашава и најближа себи два војника. Стојан Коњиковац је касније постао најмлађи пуковник у историји ВЈ.
Шокирани акцијом ВЈ, део терориста по навици креће у бежанију. Покушавају да се извуку преко брда Брешта али их и ту чека изненађење. Делићева група стрпљиво их чека да приђу а онда почињу немилосрдно да туку по њима и том приликом уклањају шест бегунаца у покушају. Војска наставља да стеже обруч. Спорадично наилази на терористе али им апсолутно ниједан ништа не може. Сви су у борби ликвидирани. Две групе, два обруча се практично ту спајају. Војска је потпуно преузела контролу над територијом. У снегу затичу много крвавих трагова што сугерише и на рањене терористе. Наше снаге крећу и претресају објекте у Кабашу. Затичу пољску болницу, велике резерве муниције, медицинска средства, кревете, шаторе, униформе али и разну документацију.
На жалост, тада стиже и тужна вест. У току борбе од снајперског метка страдао је „оператор“ на праги, Владимир Марковић из Јагодине, имао је свега 19 година. Током 2023. године, младом хероју Марковићу откривена је спомен- плоча у родном граду.
Овиме је окончана је бриљантна антитерористичка акција Војске Југославије на Косову и Метохији, која се чинила сулудом и неизводивом.
Марш на Кабаш је по природи акције, тактичкој замисли, дужини ходања, тежини ношеног терета, временским условима, чињеници да се кретало под нагибом, да су морале да се савладају многе препреке, по изузетном дубоком снегу, а поготово узимајући у обзир да се после такве припреме директно без предаха ушло у директан сукоб са терористима који је окончан професионално и ефикасно, била вероватно најзахтевнија антитеростичка акција на Косову и Метохији током рата.
🇷🇸СЛАВА ЈУНАЦИМА!🇷🇸
На горњој слици војници пристигли на врх. На доњој слици страдали херој Владимир Марковић.