Рекао сам себи да ћу ћутати али опет говорим, не из злобе и осуде, но из бола и туге.
Храст вином преливају и уредно на друштвеним мрежама документују сечу истог – људи који су до времена одржавања Литургије а камоли породичног ручка – већ пијани.
За Часни Крст пливају они који ретко када улазе у цркву, и ово, без сумње успешно спортско достигнуће, аргументују као доказ своје вере и Србства.
Неки трећи славе крсну славу без одласка у цркву, без молитве свештеника, па ни породичне молитве, а поштовање поста да не спомињемо. О познавању личности и дела оног који им је патрон да не причамо.
И тако даље.
Ако бисмо свели, људе баш брига Ко је Бог, Какав је Бог, колико их воли. Не препознају истински колико им даје и не хрле да дају себе. Цркву виде у призми скоро вековне пропаганде у различитим облицима (од комунистичке надаље). Величају прошле Светитеље које су пљували њихови преци док они данас пљују садашње. Доказују своју веру формом, дају се испразном и пролазно их једе, срце им остаје празно и тврдо као љуска ораха чији су плод изјели мрави. Све толико шупље звечи, у језивом одјеку који се чини да нема краја.
Но има у свему томе и оних који имају плода, који су укорењени чврсто и дубоко, напајају се с Воде Живе, храњени добром сољу и дају добар плод.
Пливали за крст или не, ишли по бадњак или не, пред Богом стоје и у Њему се крећу, не одзвањају него постојано сведоче, Христос је њихов пут, Црква је њихова мати, они светле и дају, дају, дају, сијајући кроз еоне јер Бог сија кроз њих.
Толико је много сусрета пред нама, толико разноликости, богатства, осмеха и суза, толико је живота, толико пун живот може бити и у Христу толико неограничен! Сви ти обичаји могу да буду диван одраз тога, но не сводимо их на своје мишице, печења, храстове и ватре.
Нека обичаја као подсетника али никад као испуњења.
Испуњење је само у Васкрслом Христу. Увек било и биће. И нема ничег слађег, нити ће икада бити, од радости у Васкрслом Христу.
Срећни нам празници, Христос је међу нама.
Марко Радаковић, 2023.