Портал 083 као партнер КЦНС користи прилику да честита гђи Јелисавчић, КЦНС и директору Бојану Панаотовићу на још једном успјеху.
Остатак вијести преносимо интегрално
На десети књижевни конкурс за награду „Доситејево златно перо“ пристигла су четрдесет три прилога, седам кратких прича и тридесет шест есеја. Жири у саставу: Војислав Јелић, Милица Ћуковић и Јана Алексић донео је одлуку да другом наградом одликује сарадницу у књижевној редакцији КЦНС Маријану Јелисавчић Карановић за есеј „Између Вавилона и Новог Јерусалима: град у Београдским причама Симе Матавуља и Новобеоградским причама Михајла Пантића“. Прва награда додељена је Урошу Ђурковићу, друга такође Сањи Перић, трећа Јелени И. Маринков, Софији Тодоровић и Милану Радоичићу, а похвале Јовани Милованчевић и Младену Ђуричићу. „Друга награда додељена је Маријани Јелисавчић Карановић, за есеј „Између Вавилона и Новог Јерусалима (град у Београдским причама Симе Матављуа и Новобеоградским причама Михајла Пантића)“. Функционално примењујући опсежну литературу из историје књижевности, социологије и антропологије, ауторка овог есеја, определивши се доследно за компаративно читање, указала је на дистинкције у карактеризацији и концепцији књижевних јунака прозе двојице српских писаца (Матавуљеви ликови су угавном дошљаци, Пантићеви су од рођења житељи Новог Београда; Матавуљеви ликови су предузимљиви, активни, Пантићеви пак непокретни, пасивни), обраћајући посебну пажњу на елементе социјалне стратификације градских насеља, односно на особено фикционално упризорење просторно коегзистентних а социјално искључивих друштвених група. Тежиште анализе у овом есеју садржано је у праћењу постепене трансформације града у мегалополис и последица које је ова промена донела, а које је српска проза, одувек осетљива на епистемолошке измене, верно испратила, при чему ауторка у фокус своје интерпретације ставља пре свега етичка питања (присуство феномена попут порока и криминала) и проблем одсуства комуникације у дехуманизованим условима (пре)бивања унутар мегалополиса. За есеј Маријане Јелисавчић Карановић, ауторке која је уједно талентована прозаисткиња, карактеристичан је течан и избрушен стил, пажљив избор литературе, те веома инспиративан и узбудљив поступак аргументације, налик вештом прозном грађењу сижеа“, стоји у образложењу жирија.