Sa mačićima je napustila Titanik predosetivši tragediju.
Dženi je bila jedina mačka putnica na Titaniku i bila je slobodna da se kreće po palubi kako bi pomogla u kontroli populacije glodara.
Dženi se pridružila brodu dok je još bio u Belfastu, a početkom aprila 1912. godine, pre nego što je Titanik krenuo za Sautempton, ona je okotila leglo mačića.
Kako treba da izgleda „zdrav tanjir”
Na brodu je zauzela udoban kutak u brodskoj kuhinji gde su ona i njene bebe mogli da budu na toplom, hranjeni i negovani.
Kada je Titanik napustio Belfast i pristao u Sautempton da bi se pripremio za svoje prvo putovanje preko Atlantskog okeana, članovi posade su videli kako Dženi iznosi svoja četiri mačeta, jedno po jedno, na suvo tlo.
Dok su se prvi putnici ukrcavali na Titanik, Dženi je odlučila da je vreme da napusti brod.
„Gvozdeni” predbračni ugovor Džefa Bezosa i Loren Sančez
Ali nekoliko dana pred polazak, Jenny je postala nemirna. Počela je da uzima jedno po jedno svoje mače, nežno ih držeći za vrat i – iznosi ih sa broda. Spuštala se niz dasku, ponovo i ponovo, dok svi nisu bili na sigurnom. Jim je stajao i gledao, i tada mu se javio osećaj koji nije mogao da ignoriše:
„Ova mačka zna nešto što mi ne znamo.“
U tišini, bez mnogo reči, Jim je odlučio da je posluša. Uzeo je svoje stvari i tiho napustio brod.
Nikada se nije vratio na Titanic.
Irski ložač po imenu Džim Malholand, koji je brinuo o Dženi i njenim mačićima, shvatio je ovaj događaj kao veoma loš znak, poslušao je Dženin predosećaj i pustio brod da ode bez njega.
Nekoliko dana kasnije, i Dženina i Malholandova intuicija su se pokazale kao tačne – Titanik je potonuo.
Džim je do kraja života tvrdio da mu je mačka spasila život. Ona je uspela da predvidi tragediju koju su graditelji broda i posada smatrali nemogućim.
Godinama kasnije, kao starac, Jim je ispričao ovu priču novinaru i rekao da veruje da mu je Jenny spasila život.
Priroda svima čoveku daje, mnogo veću svrhu postojanja, od toga, ne samo da budu kućni ljubimci.
One su čuvari energije, naši nevidljivi saveznici, bića koja nas prate, štite i često znaju više nego što mi možemo i da naslutimo,zašto je ČOVEK taj prirodni osećaj izgubio?
Ova priča o Jenny je još jedan dokaz da su istinski heroji ponekad mali, tihi, neprimetni… i da ne nose uniforme.
Ponekad imaju krzno, brkove i srce koje jednostavno – zna.
