Аутор: проф. др Борис Стојковски
У периоду од 15. до 18. августа 1969. године одржан је легендарни Фестивал музике и уметности у Вудстоку (Woodstock Music & Art Fair) који је постао један такорећи митски догађај у историји популарне културе. На њему је своје епске моменте имао Џо Кокер, свирао је Карлос Сантана, као и много великих имена, као што су The Who, Credence clearwater revival, Jefferson Airplane, Grateful dedad, као и Џенис Џоплин, Џоан Баез и многа друга значајна имена популарне културе и рок музике. Сам фестивал је представљао својеврстан врхунац хипи-покрета. Процене су да га је свеукупно за све ове дане посетило око пола милиона људи, а сам фестивал постао је део опште културе, и од плоче са музиком са фестивала, па надаље, Вудсток је до данас обележио све генерације. Један од најчувенијих представника електронске музике икада Жан-Мишел Жар познат је по својим екстравагантним наступима, али и специфичним местима на којима изводи свој мултимедијални музичко-сценски перформанс. Још од 80-их година прошлог века, када је био на врхунцу популарности, па до данас његови концерти привлаче и буквално милионе посетилаца. За почетак поменимо Париз и два и по милиона људи 1990. године, баш када је изашао његов сингл Калипсо. Сетимо се легендарне сад већ Москве, и Жаровог концерта пред три и по милиона људи 1997. године. Те године му је изашао још један албум у његовом најпознатијем серијалу Oxygène 7-13. О томе колике су метрополе Париз и Москва заиста нећемо трошити речи и простор у овом запису. Бразил и уопште Рио де Жанеиро представљају једно место где се одржавају и где су се догађали бројни велики концерти. Једна од најпознатијих плажа на свету Копакабана је ту посебно увек свима била атрактивна, те су овде своје запажене наступе имали највећи и најзначајнији извођачи и бендови које је поп и рок музика икада изнедрила. Поменимо свега неколико најистакнутијих примера. Концерти групе Квин предвођене сјајним Фредијем Меркјуријем, те Рода Стјуарта (по многима и највећи концерт у историји) и бесмртних Ролингстонса записани су златним словима у повесници новије рок историје. На Копакабани је чак и чувена Мадона оборила лични рекорд, када ју је слушало око милион и по обожавалаца.
Овако екстензиван увод имао је за циљ да свима онима који буду читали ове редове покуша да предочи колико се људи сакупи на неким од најпознатијих места на свету када своје концерте држе највеће звезде историје рокенрола, али и целокупне поп-културе уопште. Због тога је цифра од близу пола милиона продатих карата за концерт у најмању руку контроверзног певача Марка Перковића Томпсона на загребачком Хиподрому, свакако нешто што тера на дубоко размишљање и преиспитивање комплетног стања хрватског друштва 2025. године, дакле три деценије од завршетка крвавих грађанских ратова на тлу некадашње Југославије.
За разлику од све самих великана светске музике које смо побројали у првим редовима овог есеја, у питању је један, и музички и на сваки други начин, кич певач обојен још приде у усташке боје. Наиме, Марко Перковић Томпсон је био конобар, а циници би приметили да му је каријера започела слично као Мадони и још неким потоњим звездама. Но, за разлику од њих, његов пут је био прилично другачији. Наиме, 1991. године започео је крвави грађански рат у Хрватској. Срби су избачени из Устава, а усташтво се повампирило у свом најгорем и најокорелијем виду. Срби у Хрватској су прогањани, убијани, протеривани, а од стране званичног Загреба стигматизовани ни мање ни више него као агресори. Постало је сасвим свеједно да ли сте обичан човек који жели да спасе себе и своју породицу и избегне нови геноцид какав је био у НДХ или уистину неки ратни профитер и починилац кривичних дела и ратних злочина, чега је свакако било, али далеко мање него на другој страни. Нажалост, за разлику од значајног дела београдских колега, који су носили искључиво антиратне поруке, чак и кад нису били у праву, хрватски музичари су се листом сврстали уз ХДЗ и Фрању Туђмана и постали гласноговорници и пропагатори неоусташке идеологије која је била промовисана од стране званичног Загреба и подржавана споља.
На таквом фону становити Марко Перковић се појавио са својом генијалном идејом да постане певач који ће својом музиком храбрити и подржавати хрватске јединице док убијају и протерују на најмонструознији начин Србе са територије данашње Хрватске. Надимак илити уметничко име Томпсон добио је дакако по полуаутоматској пушци коју је радо носио на ратиште где је, наводно, био као добровољац. Борио се у околини свог роднога села Чавоглава, а надимак су му дали његови саборци. И већ 1992. године он је прави томпсон заменио групом истог имена чији је главни вокални солиста постао и кренуо да држи концерте диљем Хрватске. Дакле, рекло би се, није баш превише остао на бранику домовине. Наставио је да пише песме за подизање морала током рата и већ исте 1992. године изашао је његов први албум. Учествовао је и у Олуји, те био у јединицама које су ушле у Дрниш и Книн. Треба ли подсећати да се ради о највећем злочину у послератној Европи када је протерано најмање 250 000 Срба из Републике Српске Крајине, која је била заштићена зона Уједињених нација.
Када је рат окончан Томпсонова каријера је само кренула напред и винула га до висина највеће музичке звезде у Хрватској. Уз поздрав За дом спремни и добро препознатљиву усташку иконографију освајао је и осваја срца многих обожавалаца у Хрватској, али и дијаспори. Управо због песама и екстремистичких порука које шаље, отвореног кокетирања са усташтвом и нацизмом у много наврата му је забрањено да наступа, а јеврејска удружења диљем Европе су исказивали своје протесте и згражавања над чињеницом да пропагатор усташтва несметано држи концерте. Највећи скандал је избио 2009. године када је концерт Томпсона у швајцарском граду Луцерну је био отказан након што је Социјалдемократска партија Швајцарске издала хитно саопштење поводом Томпсоновог концерта где је он означен као фашиста. На три године му је био забрањен улаз у све земље Шенгена, а центар Симон Визентал га је означио као неофашистичког певача. Забрана је доцније укинута, и он је несметано наступао. Нажалост, Хрватска је не само пуноправна чланица НАТО, ЕУ, еврозоне и Шенгена, него и земља чије неоусташтво није било никаква препрека да постане део ове велике заједнице народа. Забрањивани су му концерти и другде, чак и у самој Хрватској је било протеста против његових наступа и то махом у Истри, у Пули, Поречу, те Умагу.
У августу 2015. године, Перковић је одржао концерт у Книну, испред 80000 верних обожавалаца, а у склопу прославе јубилеја и двадесете годишњице операције Олуја, где су многи у публици певали усташке песме и скандирали Убиј Србина! и Идемо усташе! Друштвене мреже су редовно пуне младих и старијих фанова Марка Перковића Томпсона који долазе у црним усташким униформама и са иконографијом која освежава сећања на монструозну творевину НДХ у којој су стотине хиљада првенствено Срба, али ништа мање ни Јевреја, Рома, па и неких других, побијени на најстрашнији и најсвирепији начин. Постоје чак и нацистички извори који сведоче о томе да су се Немци грозили метода којима су усташе, којима се Томспон и његови обожаваоци поносе, убијали људе. Но, то ништа није спречило хрватске спортисте да своје огромне и заслужене успехе на спортском пољу пожеле да прославе баш уз Томпсона. И након фудбалског првенства света у Москви 2018. године и након рукометног шампионата планете ове године. Све ово напред речено, међутим, не смета некима да и даље баш у ово време иду и летују у Хрватску и да за исте навијају у спортским такмичењима. О томе колико је то тек озбиљан проблем вредело би анализирати. Једнако као и чињеницу да је Томпсон оптуживан више пута за финансијске малверзације, те утају пореза.
У суботу 5. јула на загребачком Хиподрому догодиће се један од највећих концерата икада. Ако гледамо спрам броја становника Хрватске, скоро сваки седми или осми њен грађанин ће бити на концерту Марка Перковића Томпсона. Бразил има преко двеста милиона, а три и по је слушало Рода Стјуарта или милион и по Мадону. Са све туристима који су тамо увек бројни. Са друге стране, у нашем непосредном суседству један певач проблематичних музичких квалитета и екстремистичког, усташког, усмерења сакупиће готово 13-14% целе популације. Наиме, званично држава Хрватска, по подацима публикованим 2023. године има 3,86 милиона становника. Кога не мрзи нек израчуна колико је то огроман проценат људи. Додајмо да је сигурно велики број Хрвата из Херцеговине дошао у Загреб, а сигурно их има и из дијаспоре који су преко лета дошли кући.
Гледано стриктно музички, Томспон је класичан пастирски рок и турбо-фолк, чега је било и у СФРЈ. Музички ту се мешају разноразни утицаји, а и његове гласовне могућности нису неке импресивне нити представљају неку новину на музичкој сцени Хрватске. У питању је класичан кич микс зачињен оним што је код њега у ствари проблем. А то су текстови и иконографија. Но, евидентно је да то није проблем ни највишим хрватским званичницима, који су отишли и на његову пробу, а пола Владе Републике Хрватске одушевљено иде на његов концерт. Чак и портали који се неретко сматрају либералнијим или умеренијим, попут Индекса одбројавају до овог, како кажу, спектакла, а ударне вести се односе управо на припрему овог концерта. Исто се односи и када Томпсон објави неку нову песму или ако бисмо погледали тзв. Трендинг на Јутјубу, односно милионске прегледе његових песама.
Можда би неког мање упућеног познаваоца ово и изненадило, али не треба заборавити да је Хрватска држава која вероватно једина на свету слави етничко чишћење и протеривање својих грађана као државни празник, односно слави Олују. Херојским назива и друге акције хрватских јединица које су све до једне за последицу имале убијање и протеривање Срба. То друштво је очигледно и даље суочено са великим проблемима и легализацијом мржње и усташтва као нечег сасвим нормалног. Разбијање ћириличних табли у Вуковару, рушење надгробних споменика, прекрајање историје, све је ово сасвим у складу са пола милиона људи који ће ићи на концерт једног, поновимо, у суштини кич певача заоденутог у усташку униформу, која је овде, изгледа, управо и кључна.
Критички тонови о Томпсону и његовом лику и делу постоје у делу хрватске академске заједнице али и шире. Он је постао заиста јединствени феномен и није упоредив ни са једним другим на простору некадашње Југославије, а вероватно и шире. Јосип Печарић је аутор више хвалоспевних књига о Перковићу, док критичких и полемићких радова има из пера бројних научника и доиста обухватају анализу његовог односа према много тема, од НДХ, до рата у Хрватској 1991-1995. те приказивању хрватске историје и идентитета. Потписник ових редова је по својој основној вокацији историчар-медијевиста, те је Томпсоново кокетирање са историјом средњовековне Хрватске вероватно посебно индикативан део. О његовом утицају на хрватски екстремизам, неофашизам и ултранационализам се пише и у Хрватској и ван ње. Али, Томпсона је тешко изучавати само као студију случаја. Да би се разумело тих пола милиона у суштини несрећних и изманипулисаних људи, задојених само мржњом и ничим више, мора се сагледавати цео контекст односа хрватског друштва према усташком наслеђу, али и целокупној историји и култури данашње Хрватске.
Концерт Марка Перковића званог Томпсон није само музички догађај. Када је неко лош музичар или певач/певачица некога ко иде на тај догађај можемо окарактерисати само као особу која нема укуса за музику и коју нису научили шта је квалитетно а шта не. У коначници и у тим случајевима важи оно о укусима се не расправља. Но, овде је ствар посве другачија. Када знамо да се сигурно бар 10-12% грађана суседне Хрватске сабрало на Хиподрому у Загребу да кличе За дом спремни, ту се отвара озбиљан корпус питања. Може ли се рачунати на регионалну стабилност и на добросуседске односе са земљом где је ово главни догађај који посећују највиши државни функционери и где иде пола Владе? Где је ЕУ и бројне организацију за заштиту људских права да се огласе и сад, али и за месец дана када разуларена маса буде поново славила убијање Срба? Коначно, изузев јеврејских организација, од којих неке јасно и недвосмислено Марка Перковића Томпсона сматрају негатором холокауста и осуђују његово деловање, озбиљних реакција нема. Да ли ће их бити у наредним данима и зашто се плашимо да неће или да ће бити јако благе? Да цитирамо Боба Дилана The answer my friend is blowing in the wind.
