Част и похвала српским мајкама. Коме, ако не њима? И када да кажемо, то ако не данас, на србски празник светих мајки, на празник Материце!Eпопеје и приче о подвигу жена јесу неисцрпне теме, антологијски родослови, узбудљиве заоставштине, вјечита поетска и прозна опсесија многобројних писаца и пјесника прегалаца.
На почетку Нове ере, Бог је подарио људском роду нову Еву, безгрешну Пресвету Богородицу „часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима“, изабрана од кољена псалмописца Давида, за сва времена постала је знамење женске природе. Она, као темељ нашег спасења, јесте и темељ женске привржености и служења Христу и Његовој Цркви. Странице Јеванђеља посвећене су Христовом обраћању женама.
Након васкрсења Христос се најприје показао женама мироносицама, оне су га слиједиле слушајући зов срца. Зар тај шапат срца није од Бога? Ово је суштински и крунски доказ да су женска срца способна да чују призив Божији, не тражећи изричито завјештање. У светоотачком тумачењу Ријечи Божије, жене су препознале Христа као Месију и слиједиле га, али то није био дио већине тадашњег друштвеног слоја, још мање мноштво убогих и духовно обесправљених, која се тискала око Христа у ишчекивању исјељења и милости Његове. У подлим душама тадашње јеврејске власти мржња је превазилазила границе здравог разума. Народ који га је дотад пратио почео се све више осипати.Након уласка у Јерусалим, наступила је тама и безнађе, а најстрашније од свега било је одрицање из страха и очаја Његових ученика. Ипак, нису сви побјегли. Под страдалним Крстом догађа се чудо овоземаљске вјерности, племенитости, захвалности, честитости. Управо ту су се показале најревносније, најдоследније и најистрајније у непоколебљивој земаљској љубави. Оне, као први вјесници Васкрсења Христовог. Оне, као ученице и следбенице благодатног слова Христовог.
Оне су нам оставиле примјер служења, послушности, искрености и начело којим треба да корачамо кроз живот. Оне, као свебеспрекорне узданице, дивне палате љубави, су ћутећи гледале Његово страдање, са тугом и болом присуствовале Његовим мукама, учествовале у скидању са крста и полагању у гроб. Значајна је улога жена у ширењу Јеванђељске ријечи, нису само ове жене биле благовјеснице јеванђеља и науке Христове. Жене мироносице су на челу дугачке листе женских мисионара.
Промарширала је људска историја, рађале су се и тонуле царевине и краљевине, дивљали бесомучни ратови, но за то вријеме и непрестано над земљом, над том смутном и застрашујућом историјом свијетли лик тих вјерних жена. Оне су нам оставиле образац добротољубља, вјерности, мисионарења љубави и састрадања. Пут мироносица: Магдалене, Јоване, Марије Клеопове, Марте из Витаније, Марије (мајке Јаковљеве) … наставиле су србске хероине: Косовка дјевојка, Мајка девет Југовића, Јевросима, Царица Милица, Монахиња Јефимија, Милунка Савић, Надежда Петровић, Анђелија Војводић, Чучук Стана, Десанка Максимовић…
Њихови духовни, интелектуални, дипломатски, витешки подвизи изазивају личну импресију. Оне, као и многе друге личности су златним нитима извезена имена женског дијела србске историје.Када прелистамо хронологију србске историје, закључујемо да се није све дешавало само пред исуканим бајонетима, потегнутим буздованима и подигнутим сабљама наших славник предака, који су својим чојством и јунаштвом исписали странице наше трагичне баштине.
Историја, нарочито народна традиција и народна књижевност пружају нам сијасет примјера херојских подвига, наших прародитељки, бака, мајки, сестара који ни по чему не заостају иза подвига наших родоначелника, ђедова, очева, браће…
Ако креирамо ретроспективу саткану од пројекције минулих догађаја, са свим могућим валерима и нијансама, схватићемо да не би било Немање и његових синова без Ане, цара Лазара без Милице, Владимира без Косаре, владике Максима и деспота Јована без Ангелине, Станка без Анђелије, Ђурђа без Јелене… У званичној хроници једне традиционалне цивилизације жене су најоданији и најупорнији ослонац свога времена и то су србске хероине, задужбинарке, добротворке, монахиње, принцезе, ратнице, болничарке. Налазиле су се у дубини тајне сваке мушке побједе и сваког озбиљнијег тријумфа. Уосталом и србска изрека каже: Не стоји кућа на земљи, него на жени.
С разлогом су постале препознатљив и утицајан, а не заклоњен и непримијетан бедем очувања породице и хришћанскогог друштва. Кроз историју су прошле крупним корацима, остављајући за собом дубок отисак.Дужност свих нас је да се осврнемо на живот наших милих бака и прабака, Соломонових врсних жена, које су без сумње биле хероине протеклих судбоносних времена. Никада нису заборављале оно најбитније да дубоко у срце своје дјеце утисну: вјеру, племенитост, патриотизам, слободу и обичаје. Док су мужеви и синови били на ратишту, њихов фронт је било огњиште, дјеца, стари и немоћни који су били принуђени да остану код куће. Оне су храбро стајале на кућном прагу и испраћале мужеве и синове у неизвјесност и одбрану Отаџбине. Ипак, треба нагласити да је било изузетака, оних које су уз свакодневни терет и искушење ишле на прву борбену линију, како би однијеле храну и оно што је неопходно браћи, очевима, ђедовима, мужевима и поред свих мука и недаћа истрајале у својим подвизима, преживљавале голготу и достојанствено носиле свој крст. Љубав сестре према брату, која је за многе загонетка, али и неисцрпна тема, омогућава да уђемо у душу нашег народа.
То је историјска, национална и литерарна прича, увијек присутна и снажна, приказује идентитет наше жене у свом сјају и својој суровости. Без мрље на образу, без длаке на језику, бескомпромисно, сестре своју љубав према брату бране, хране и штите као ватру на огњишту у условима када су ближи смрти него животу, у амбијенту када нико није поштеђен патњи и неизвјесности, горких разочарања, потресних збивања, страдања, претњи и испаштања туђих или непостојећих кривица. Пратећи их са зебњом у рат, грлиле су сестре браћу, сузе и ћутање било је веће од сваке ријечи у немоћи суочавања са растанком.
Подрхтавале су руке скопчане око врата и кошуља на грудима гдје срце пулсира, грч усана се претварао у танку контуру, а очи упијале слике браће у војничким одијелима. Љубав сестре се инатила времену, дотицала небо, ројила звијезде, враћала смисао посусталима, давала снагу онима који су остајали без ње, доносила радост укућанима. Сестре ту љубав доживљавају као велику привилегију и огромну радост живљења. Научиле су баке да своју бол сакрију, не допустивши себи да одступе од искрених, часних, праведних и херојских принципа. Варају се они који мисле да је Мајка Југовића мит и да је само дио епске поезије. Варају се ако мисле да више нема кћери попут Василије Вукотић и Милице (кћери Марка Миљанова).
Заборављају они или не желе да виде колико је србска историја имала Мајки Југовића. Увијек скромне, послушне, одане, племените вриједне, брижне, пожртвоване, пуне љубави. Њихови животи и сва искуства била су лекција трпљења и снаге, лекције у школи бола. Свака од њих, имала је истиниту, потресну, упозоравајућу причу којима су нас припремале за живот. Те приче биле су и најважнији дио нашег васпитног миљеа. Вјерујем да су их сви, али нарочито женска дјеца одлазећи из родне куће, понијеле умјесто дјевојачке спреме и никада те приче нису одбациле, него су постале огледала у којима су непрестано тражиле различите одразе своје женске суштине. Свака прича у новом понављању добијала је по неки нови детаљ, ново рухо, неку нову науку и поуку.Док модерне жене, част изузецима, испред породице, традиционалних вриједности, високих моралних начела које су његовале наше баке и прабаке, велики значај придају промоцији и поштовању феминистичке алијансе и непрестаној борби за еманципацијом. У терминологији савремене жене не постоји ријеч „подвиг и жртвовање“. Најважнији мотив у животу корпоративних феминисткиња је лични комодитет, висок стандард, трка за новцем, помодарством и сујетом. Комфор и потрошачка психологија поставили су моралне норме „новог доба“ – морално је само оно што таквим женама тренутно одговара. Припритет је амбиција за супериорнијим положајем, доминацијом у свим социјалним сферама, жудња за животом на високој нози, треба да омогући атрактивно путовање у иностранство, ексклузивне ресторане, егзотичне проводе, луксуз, доколицу, а у свему томе нема мјеста ни времена за жртву рађања.
У животу савремене жене рађање је дефинитивно нешто секундарно, док је хедонистички стил живота нешто примарно.Зарад каријере, равноправног третмана, егзистенцијалног комфора падају у страшни гријех чедоморства.
Наоружане девијантним ставовима, револуцијом која води у пропаст поистовјећујући се са старозавјетном Евом.Али ипак не губимо наду да у епохи брисања идентитета, затирања породице, омаловажавања мајчинства, побједу ће извојевати изњедрени литијски нараштаји по узору на србске хероине које су обиљежиле протекла времена.
Водећи се светосавском етиком уз благослов Пресвете Богородице, ојачаће хришћански идеал родољубља, подвига, жртвовања и достојног звања врсне жене.
