Аутор: Спасоје Томић, магистранд историје
Како се рад комуниста и КПЈ у међуратном периоду, и то одмах на почетку, сводио на акте отвореног тероризма и подривање темеља Краљевине, дошло је до забране политичког дјеловања поменуте организације 1920. године. У периоду након тога комунисти су настојали да преко других политичких организација на изборним листама инсталирају своје људе како би задржали колико-толико учешће у политичком животу. Међутим, проток времена показао је да комунисти нису били организација којој је политичка борба била примаран циљ, већ је разарање државног и уставног поретка била основа свокодневног дјеловања.
Након што је дошло до забране дјеловања КПЈ, двије фракције унутар ове партије повеле су борбу око тога да ли да се, по мишљењу прве, поведе даља политичка борба, док је друга фракција оружаним путем хтјела да се наметне као фактор који ће довести до нестабилности Краљевине.
Друга фракција која је основала терористичку организацију „Црвена правда“ кренула је у акцију и као своју жртву нациљала Милорада Драшковића, министра унутрашњих дела (послова), који није био само њихов политички, већ и идеолошки противник и који се њиховој опасној политици – политици буна, штрајкова и оружаних акција – супротстављао без пардона. Зато је горепоменута организација 21. јула организовала атентат на министра Драшковића када је радник Алија Алијагић успио да лиши живота министра, што ће из темеља потрести и Краљевину али и саме комунисте. Наиме, у кратком временском размаку од годину дана прво је покушано убиство краља Александра, да би након годину дана безбедносни апарат опет заказао и дозволио убиство министра. Међутим, држава се брзо консолидовала и овај догађај искористила како би се обрачунала са комунистима. Са ове дистанце гледано са потпуним правом, јер тероризам који се тог 21. јула 1921. догодио дао је држави могућност да, водећи се ранијом изјавом министра Драшковића „Ми вас или ви нас“, удари свом силином на КПЈ, што је успјешно и чинила јер су и за најмање прекршаје чланови тада већ терористичка организација КПЈ добијали дугогодишње затворске казне и број активних комуниста због овако чврсте државне политике у Краљевини је био миноран, али се није предавао, радећи у илегали.
Свакако, оно што ће услиједити у наредном периоду јесте да ће се након Дрезденског конгреса многе ствари промијенити и да ће комунисти вођени Титом и Пијадом кренути неким другим путем, јер је прије свих Моша Пијаде схватио да атентатска политика неће довести до урушавања Краљевине, већ до урушавања КПЈ и настојао је и у затвору да у то убјеђује своје саборце. Оно што ће дати замах комунистима биће атентат на краља Александра 1934. када је југословенски суверен нажалост убијен у завјери гдје су учествовали сви: од усташа, нациста, фашиста па све до комуниста. Овај преломни догађај 9. 10. 1934 пресудно ће утицати да се комунисти прегрупишу, јер је њихов главни противник у Марсеју уклоњен, чиме ће од 1934. до 1941. држава ући у период политичке нестабилности која ће у крајњем резултирати њеним брзим сломом у Априлском рату, а до априла добро прегруписани комунисти знаће да искористе прилику која им се пружила.
