Преко 60 коментара политичких збивања у постлитијској Црној Гори искусног посленика јавне ријечи, новинара Перице Ђаковића, сабрано је у књигу “Свједочанство једног времена – Тумарајући око Владе добисмо ИБ(А)РА”, која је представљена синоћ пред бројном публиком у башти Градског музеја Мирко Комненовић у Херцег Новом.
Након двије књиге својих разговора са блаженопочившим митрополитом Амфилохијем „Морачки јасновидац“ и „Христос се роди“, свједоци смо стварања публицистичке репутације искусног и угледног новинара Перице Ђаковића. Одавно смо научили да колумне као начин новинарског изражавања није лако писати. Да ли човјек који вјерује у исконску љепоту новинарства може да се прилагоди убојитом ритму свакодневице, то је једно од питање на која је Перица Ђаковић, у својству коментатора, покушао да одговори у свој најновијој књизи. О томе су синоћ на првој промоцији књиге “Свједочанство једног времена“ говорили академик проф. др Данко Танасковић, новинар Зоран Миловић, новинар и карикатуриста Горан Шћекић и аутор.
Проф. др Дарко Танасковић, који је написао предговор за књигу, сматра да, као свједочанство времена, она има трајан значај. Ову књигу Перице Ђаковића упоредио је са насловима свог колеге дипломате Неђељка Зорића из Мојдежа, „Свједочење о једном времену“, и Милоша Ш. Јанковића „Човјек са Јадрана“ кoja свједочи о једном драматичном периоду историје Херцег Новог и Боке.
– О оваквим књигама понекад влада мишљење да су то ефемерна штива за једнократно читање, или да су некакав дио политичког фолклора у одређеном тренутку, а да послије губе значај и у односу на праву књижевност, а и у односу на историографске студије које треба да нам понуде слику стварности или онога што је схваћено у науци о једном времену. Ја се с тим не слажем и сматрам да су, поготово у наше време, овакве књиге трајно значајне. Сматрам да су овакве књиге и сведочанства заправо на заједничком послу са науком, историографијом и са мемоарском књижевношћу, с тим што овакве књиге и сведочења долазе из времена у коме се нешто догађа, па самим тим припремају, обезбеђују материјал за неко будуће сагледавање онда кад наша садашњост постане будућност, рекао је др Дарко Танасковић.
Проф. др Дарко Танасковић је истакао да није присталица оних историчара и хроничара времена да треба сачекати да се историја слегне јер та историјска дистанца је релативна ствар.
– Сакупљен документ и грађа поверена папиру је најбоља гаранција а што потврђује и недавно промовисана књига „Херцег Нови, недамо светиње“ где је аутор Небоја Рашо на промоцији устврдио да је тај пројект рађен да не би неко некад покушао да умањи историјски значај литија у Црној Гори и зато је књига Перице Ђаковића вредан прилог будућој историји Црне Горе и због тога она није ствар тренутка да ли ће неко пожелети да се заборави послелитијски период о којем пише и Перица Ђаковић и да ће многи сигурно желети да се то заборави.
– Када сведочанство времена, из времена, буде поверено хартији, онда има незаменљив трајни значај, поред оне непосредне занимљивости и могућег утицаја на актере политике, или једноставно пружања задовољства онима који слично мисле па се онда насмеју када прочитају оно што је колумниста запазио. То није никакво лако и пролазно штиво, и рећи ћу то, посебно у времену у коме је наратив о некој појави и догађају битнији од стварности те појаве. Данас и у најсофистикованијој историографији постоји тежња ка одређеном степену ревизионизма у погледу тумачења историјских појава, која је понекад веома тенденциозна у смислу да више није битно оно што се стварно догодило, већ је битан наратив о томе, односно какву смо ми о томе слику створили и какву слику о томе преносимо даље. Наратив потискује стварност и долазимо до релативности истине. Сасвим је јасно да уколико постоје овакве књиге, оваква луцидна запажања о датом тренутку, истовремено документована са имена и датумима, убудуће ће бити много теже фабриковати некакве друге истине, рецимо о овом непосредном послелитијском периоду у Црној Гори и имате већ материјал за доношење закључака у будућности.
Веома је битно ко свједочи јер је то морални чин, сматра проф. др Танасковић, и истиче да је за приступ Перице Ђаковића карактеристично одсуство мржње и искључивости.
– Ја сматрам да је сведочење етички чин и израз унутрашње потребе да се допринесе ономе што сведок, у овом случају Перица, држи да су праве вредности, и то најчешће угрожене вредности. Није то тек нека потреба да се правиш паметан, да некоме солиш памет или тек неки рефлекс новинарске навике. Не, то је много више од тога када човек одлучи да заиста озбиљно, и поготово у одређеним годинама, приступи на овај начин исказивању свога мишљења о појавама које се у том тренутку одвијају. То сведочи о једној моралној вертикали и интегритету који је за сваку похвалу. У јавном простору који је до неподношљивости испуњен мржњом, код њега нема ни трунке мржње. Он прилази добронамерно, човекољубиво и истинољубиво свим питањима, свим актерима и свему о чему пише, а пошто то нису лаке ствари и теме, то је увек освежено једном дозом хумора и добронамерне ироније која олакшава читање и рецепцију његових колумни, закључио је један од најугледнијих српских интелектуалаца др Дарко Танасковић.
Колумне су сабране у књигу на наговор познатог новинара, Новљанина Зорана Миловића, који је урадио редактуру текста. Подсјетивши на више од четири деценије успјешне новинарске каријере Перице Ђаковића, он је истакао да је ријеч о нимало лаком облику новинарског изражавања.
– Перица је почео нешто што није никада радио, у августу прошле године, као што рече – нека глупост га је изнервирала да почне да пише коментаре, а то је један од тежих видова новинарског изражавања. Чак и више од новинарског, то је начин стручног изражавања. Од прве објаве, коју су пренијели бројни портали, наставио је тако 62 пута у непуних годину дана. Ту има сјајних коментара. Перица има ту оштрину вида, да уочи деформације у друштву и да употреби неке изразе и цитате умних људи, да употреби рефрене неких популарних хитова, све је то умео да искористи у овим својим коментарима да не буду баш преозбиљни, али да буду бритки и да се памте, поручио је Миловић.
Књигу је илустровао познати карикатуриста Горан Шћекић који то, како је истакао, ради ријетко и само за одабране, а са Перицом Ђаковићем има много тога заједничког.
– И Перица и ја смо водили беспоштедну борбу против корупције, промовисања лажне историје и стварања кризе идентитета која и данас постоји у Црној Гори, и из које ће тешко изаћи. Како је написао велики број заиста сјајних колумни које су скренуле пажњу јавности Црне Горе, Перица је то спаковао у ову књигу. Када сам му припремио 15 – 20 карикатура и када ми је послао наслов књиге који је требало илустровати није ми много требало да направим карикатуру; ипак је ИБАР везан за Ибра. Значи ИБАР и Ибро имају некакве везе и управо када је кренула да се ствара ова његова књига господин Ибрахимовић је постао министар иностраних послова и стицајем околности је заиста испало да нам је он донио ИБАР, иако наравно не сноси никакве заслуге за тај успјех.
– Када треба правити карикатуру у Црној Гори то је најлакши посао на свијету – гдје год се окренете ви видите карикатуру. У Перициној књизи сам међу многим колумнама видио карикатуру, а у свакој колумни коју је досад написао видио сам дозу хумора. Као и добра карикатура, и добра колумна, нарочито ако је Перица пише, мора се зачинити хумором, поручио је Шћекић, истакавши да би волио да се ова књига нађе у историјској архиви која ће показати будућим генерацијама како се реагује на стварност у Црној Гори.
Поручивши да никад није касно да човјек схвати заблуду у којој је живио, аутор Перица Ђаковић је подсјетио да су нас учили да смо независна и суверена земља, да смо живјели у убјеђењу да смо саставни дио Европе, а да смо уствари обична колонија.
– Чему овај увод, осим као објашњење текстова колумни насталих од августа 2023. до љетних дана, уочи самог празника 13. јула. Тај период смо провели у препуцавању око формирања 44. Владе, ко у њу може а ко није добродошао, и то по ставовима спољњих фактора. Да, управо тако, јер ми нисмо нити самостални, нити слободни, нити суверени и то не од јуче, истакао је аутор, поручивши да је циљ књиге да та дешавања сколнимо од заборава.
Колумне из књиге је читала новинарка Драгана Влаовић, а међу гостима је био и амбасадор Србије Небојша Родић. Промоција књиге је приређена уз подршку Градског музеја Мирко Комненовић и јавне установе културе Херцег Фест.
