Proces objedinjenja svih Čečena u jedinstven etnos nije okončan ni do kraja 20. veka, a mnogi ruski, ali i strani kavkazolozi smatraju da ovaj proces nije završen ni danas, te da se u poslednjih 20 godina po okončanju Drugog čečenskog rata i stvaranju funkcionalnog sistema on realizuje u svojoj krajnjoj fazi pod vlašću Ramzana Kadirova.
Više reči o dinamici i značaju, kao i metodama ove delatnosti, biće više reči u kasnijim poglavljima.
Takođe, radi lakšeg poimanja kavkaske zbilje, mora se napomenuti kako ni proces distinkcije Čečena i Inguša, odnosno Bacbijaca u Gruziji, nije do kraja prihvaćen u savremenoj nauci.
Nisu retke teorije po kojima se ovi etnosi smatraju samo podgrupom naciona koji se označava terminom vajnahi koji se koristi i u lingvistici kako bi se označila posebna podgrupa severoistočne kavkaske grupe jezika, koja zajedno sa severozapadnom kavkaskom grupom jezika tvori severnokavkasku porodicu jezika, iako u međunarodnim lingvističkim krugovima ovo rešenje nije opšteprihvaćeno.
Terminom vajnahi se tako danas povremeno označavaju Čečeni, Inguši i Bacbijci koji govore srodnim jezicima i mogu se međusobno razumeti. No, politička zbilja, a naročito poslednji sukobi u graničnom sporu između Čečena i Inguša nam govore, kako je teorija kojom se negiraju međusobne razlike dve etničke grupe površna i neutemeljena u političkoj stvarnosti.
Deo današnje Čečenije je pod rusku vlast potpao 1781. godine. Zanimljivo, ovaj proces je protekao mirno, kao posledica procene vođa 15 klanova koji su prihvatili carsku vlast zarad izbegavanja oružanog sukoba i ubiranja određenih beneficija za Čečene koji su živeli u selima današnje južne Čečenije.
I u prvoj polovini 18. veka je bilo sličnih slučajeva gde su pojedini Čečeni, pa čak i čitavi klanovi prihvatali da služe carsku armiju, najčešće iz lukrativnih motiva. Većina Čečena se ipak nije pomirila supremacijom ruske vlasti.
Tako su se klanovi predvođeni Šejhom Mansurom (Mensurom) suprotstavili carskoj vlasti, organizovali u borbene jedinice i zaokružili vlast čečenskih plemena na prostoru „gorske Čečenije”. Ovo je bio i jedan od okidača za carsku Rusiju da započne gotovo vek dugi, surovi, krvavi Kavkaski rat. Severnokavkaski narodi su pružali manje ili više organizovan otpor Carskoj Rusiji.
Invazija koju je predvodio Aleksej Jermolov je prva dala određenog rezultata u smislu stabilizacije fronta i postojanosti ruske armije na ovom prostoru u trećoj deceniji 19. veka. Šamil je nakon poraza u Dagestanu gde je i rođen, bio prinuđen da 1840. godine pređe u Čečeniju. Ratoborna, motivisana, iskusna i relativno dobro organizovana čečenska plemena su pružala ogorčen otpor, o čemu svedoče brojni istorijski izvori. Ipak, nakon što je Carska Rusija uspela da sklopi Pariski mirovni sporazum 1856. godine i relaksira svoju poziciju u Evropi u smislu pređašnjih sukoba sa Britanijom i Francuskom, mogla je i da se skoncentriše na Šamilov imamat i zauzimanje teritorija još uvek nepokorenih čečenskih i drugih, kavkaskih plemena.
Kavkaska armija Carske Rusije uspela je da nanese veliki udarac Čečenima 1859. godine, kada je i sam Šamil zarobljen, iako je Kavkaski rat potrajao sve do 1864. godine kada su poslednja kavkaska plemena savladana.
Ipak, kraj Kavkaskog rata nije doneo okončanje sukoba. Čečenija je bogata naftom i drugim energentima. Krajem 19. veka kada je nafta otkrivena, Čečeni su bili ozlojeđeni jer nisu dobijali nikakve prihode od njene eksploatacije.
No, Carska Rusija se trudila da Čečenima pruži nezvaničnu autonomiju. Cilj je bio da se Čečenima ne nameću državni zakoni koje oni svakako ne bi prihvatili, a pošto su se pokazali otpornim rivalima koje nije lako oružjem privoleti na činjenje, različite ruske vlade od carske, preko komunističke do savremenih sačuvale su politiku kombinovanih instrumenata ostvarivanja vlasti na ovom prostoru – od oštre prinude, do širokih beneficija. Čečeni se nisu lako mirili sa imperijalnom vlašću. Podizali su ustanke 1877/78. godine, a zatim i 1905. godine. Njihovu hrabrost su ruski carevi cenili i sastavljali čak i posebne vojne odrede od njih (Divlja divizija tokom Prvog svetskog rata). Čečeni su izrazito ratoboran narod. Generacijski potvrđene sklonosti ka oružanom otporu u slučaju pokušaja narušavanja njihovog načina življenja i vrednosti kojima su odani. Sasvim sigurno su surovo okruženje, razmimoilaženja kako unutar čečenskog etnosa na nivou klanova i plemena, tako i sa okolnim narodima, a u krajnjoj liniji i sa imperijalnim vlastima od Čečena stvorila narod spreman na borbu. Narod, u kom se patrijarhalni sistem čuva ne kao tradicionalni izraz, već kao sistem koji se doživljava poput egzistencijalne potrebe.
Opis Čečena iz druge polovine 19. veka daje veliki francuski pisac Aleksandar Dima stariji: Čečeni se smatraju veselim i oštroumnim ljudima („Francuzi Kavkaza”), onima koji ostavljaju snažan utisak, ali uživaju manje simpatija nego Čerkezi, što je posledica njihove sumnjičavosti, sklonosti ka lukavosti i surovosti, ratobornosti, verovatno kao posledica vekovne borbe. Neukrotivost, hrabrost, sposobnost, postojanost, prilagođenost borbi. Sve su to osobine koje su im priznali čak i neprijatelji.
Na zanimljiv način Čečene je opisao čuveni ruski disident, tvorac kapitalnog dela Gulag Aleksandar Solženjicin u poglavlju u kom opisuje držanje logoraša u neljudskim uslovima: Ali bila je jedna nacija koja se uopšte nije dala psihologiji pokornosti – ne pojedinci, ne pobunjenici, nego cela nacija. To su Čečeni.
Čečeni su prigrlili sunitski islam, uglavnom širen od strane pobornika sufizma u ovim krajevima. Deluje da se islam među ovom populacijom lako primio zbog jednostavne i jasne poruke koje su oličene u osnovnih pet stubova islama :
- Vera u jednog Boga i učenje jednog proroka.
- Post.
- Udeljivanje milostinje.
- Dnevno praktikovanje molitve.
- Odlazak na hodočašće u Meku i Medinu.
Međutim, druge poruke islama, sam sistem pokornosti, jasno ustrojena vertikalna hijerarhija i odanost autoritetima je bila već dobro poznata Čečenima. Vajnahi narodi i njihovi preci su na taj način živeli stolećima. I zato je radi razumevanja čečenske rešenosti na borbu, otpornosti na surove prirodne uslove, ali i spremnosti na pružanje otpora, kao i rešavanje sukoba pretežno nasilnim putem, važno imati na umu postojanje plemenskih zakona čija je kodifikacija pokušana više puta, ne samo radi pokušaja njihove unifikacije i sistematizacije, već i radi lakšeg poimanja od strane nečečena koji pokušavaju da na pravilan način pojme njihovu unutrašnju organizaciju.
Konahala je termin kojim se označava čečenski moralni kodeks. Kodeks se do danas održao usmenim predanjem, a reč je o izrazu svojevrsne životne filosofije. Svoje korene nalazi u sličnim pogledima na svet koji datiraju još iz vremena moćnog Alanskog savaza, koji je okupljao Irancima srodna persijska plemena i vladao ovim prostorom.
Sam termin potiče od čečenske reči konah (sa nazalnim h i umekšanim k) koja za koren ima termin kona ili mladić
