Процес обједињења свих Чечена у јединствен етнос није окончан ни до краја 20. века, а многи руски, али и страни кавказолози сматрају да овај процес није завршен ни данас, те да се у последњих 20 година по окончању Другог чеченског рата и стварању функционалног система он реализује у својој крајњој фази под влашћу Рамзана Кадирова.
Више речи о динамици и значају, као и методама ове делатности, биће више речи у каснијим поглављима.
Такође, ради лакшег поимања кавкаске збиље, мора се напоменути како ни процес дистинкције Чечена и Ингуша, односно Бацбијаца у Грузији, није до краја прихваћен у савременој науци.
Нису ретке теорије по којима се ови етноси сматрају само подгрупом национа који се означава термином вајнахи који се користи и у лингвистици како би се означила посебна подгрупа североисточне кавкаске групе језика, која заједно са северозападном кавкаском групом језика твори севернокавкаску породицу језика, иако у међународним лингвистичким круговима ово решење није општеприхваћено.
Термином вајнахи се тако данас повремено означавају Чечени, Ингуши и Бацбијци који говоре сродним језицима и могу се међусобно разумети. Но, политичка збиља, а нарочито последњи сукоби у граничном спору између Чечена и Ингуша нам говоре, како је теорија којом се негирају међусобне разлике две етничке групе површна и неутемељена у политичкој стварности.
Део данашње Чеченије је под руску власт потпао 1781. године. Занимљиво, овај процес је протекао мирно, као последица процене вођа 15 кланова који су прихватили царску власт зарад избегавања оружаног сукоба и убирања одређених бенефиција за Чечене који су живели у селима данашње јужне Чеченије.
И у првој половини 18. века је било сличних случајева где су поједини Чечeни, па чак и читави кланови прихватали да служе царску армију, најчешће из лукративних мотива. Већина Чечена се ипак није помирила супремацијом руске власти.
Тако су се кланови предвођени Шејхом Мансуром (Менсуром) супротставили царској власти, организовали у борбене јединице и заокружили власт чеченских племена на простору „горске Чеченије”. Ово је био и један од окидача за царску Русију да започне готово век дуги, сурови, крвави Кавкаски рат. Севернокавкаски народи су пружали мање или више организован отпор Царској Русији.
Инвазија коју је предводио Алексеј Јермолов је прва дала одређеног резултата у смислу стабилизације фронта и постојаности руске армије на овом простору у трећој деценији 19. века. Шамил је након пораза у Дагестану где је и рођен, био принуђен да 1840. године пређе у Чеченију. Ратоборна, мотивисана, искусна и релативно добро организована чеченска племена су пружала огорчен отпор, о чему сведоче бројни историјски извори. Ипак, након што је Царска Русија успела да склопи Париски мировни споразум 1856. године и релаксира своју позицију у Европи у смислу пређашњих сукоба са Британијом и Француском, могла је и да се сконцентрише на Шамилов имамат и заузимање територија још увек непокорених чеченских и других, кавкаских племена.
Кавкаска армија Царске Русије успела је да нанесе велики ударац Чеченима 1859. године, када је и сам Шамил заробљен, иако је Кавкаски рат потрајао све до 1864. године када су последња кавкаска племена савладана.
Ипак, крај Кавкаског рата није донео окончање сукоба. Чечeнија је богата нафтом и другим енергентима. Крајем 19. века када је нафта откривена, Чечени су били озлојеђени јер нису добијали никакве приходе од њене експлоатације.
Но, Царска Русија се трудила да Чеченима пружи незваничну аутономију. Циљ је био да се Чеченима не намећу државни закони које они свакако не би прихватили, а пошто су се показали отпорним ривалима које није лако оружјем приволети на чињење, различите руске владе од царске, преко комунистичке до савремених сачувале су политику комбинованих инструмената остваривања власти на овом простору – од оштре принуде, до широких бенефиција. Чечени се нису лако мирили са империјалном влашћу. Подизали су устанке 1877/78. године, а затим и 1905. године. Њихову храброст су руски цареви ценили и састављали чак и посебне војне одреде од њих (Дивља дивизија током Првог светског рата). Чечени су изразито ратоборан народ. Генерацијски потврђене склоности ка оружаном отпору у случају покушаја нарушавања њиховог начина живљења и вредности којима су одани. Сасвим сигурно су сурово окружење, размимоилажења како унутар чеченског етноса на нивоу кланова и племена, тако и са околним народима, а у крајњој линији и са империјалним властима од Чечена створила народ спреман на борбу. Народ, у ком се патријархални систем чува не као традиционални израз, већ као систем који се доживљава попут егзистенцијалне потребе.
Опис Чечена из друге половине 19. века даје велики француски писац Александар Дима старији: Чечени се сматрају веселим и оштроумним људима („Французи Кавказа”), онима који остављају снажан утисак, али уживају мање симпатија него Черкези, што је последица њихове сумњичавости, склоности ка лукавости и суровости, ратоборности, вероватно као последица вековне борбе. Неукротивост, храброст, способност, постојаност, прилагођеност борби. Све су то особине које су им признали чак и непријатељи.
На занимљив начин Чечене је описао чувени руски дисидент, творац капиталног дела Гулаг Александар Солжењицин у поглављу у ком описује држање логораша у нељудским условима: Али била је једна нација која се уопште није дала психологији покорности – не појединци, не побуњеници, него цела нација. То су Чечени.
Чечени су пригрлили сунитски ислам, углавном ширен од стране поборника суфизма у овим крајевима. Делује да се ислам међу овом популацијом лако примио због једноставне и јасне поруке које су оличене у основних пет стубова ислама :
- Вера у једног Бога и учење једног пророка.
- Пост.
- Удељивање милостиње.
- Дневно практиковање молитве.
- Одлазак на ходочашће у Меку и Медину.
Међутим, друге поруке ислама, сам систем покорности, јасно устројена вертикална хијерархија и оданост ауторитетима је била већ добро позната Чеченима. Вајнахи народи и њихови преци су на тај начин живели столећима. И зато је ради разумевања чеченске решености на борбу, отпорности на сурове природне услове, али и спремности на пружање отпора, као и решавање сукоба претежно насилним путем, важно имати на уму постојање племенских закона чија је кодификација покушана више пута, не само ради покушаја њихове унификације и систематизације, већ и ради лакшег поимања од стране нечечена који покушавају да на правилан начин појме њихову унутрашњу организацију.
Конахала је термин којим се означава чеченски морални кодекс. Кодекс се до данас одржао усменим предањем, а реч је о изразу својеврсне животне философије. Своје корене налази у сличним погледима на свет који датирају још из времена моћног Аланског саваза, који је окупљао Иранцима сродна персијска племена и владао овим простором.
Сам термин потиче од чеченске речи конах (са назалним х и умекшаним к) која за корен има термин кона или младић
