Капела и маузолеј, синкретизам који је немогућ!

Идеја обнове Његошеве капеле на Ловћену, уз став да се постојећи маузолеј „не дира“, на први поглед може дјеловати као компромисно решење. Међутим, управо тај привидни компромисноткрива дубоку недореченост нашег односа према историји, наслеђу и смислу државних и идеолошких интервенција у културни и духовни простор Црне Горе. Питање, дакле, није само шта обновити, него зашто је нешто уопште било срушено, и да ли се историјска неправда може исправити без враћања ствари у њихов суштински поредак.

Када су комунистичке власти након Другог свјетског рата приступиле реализацији идеје о маузолеју, оне нијесу затекле празан простор. На врху Ловћена већ је постојала капела, подигнута по изричитој жељи Петра II Петровића Његоша, као православни храм и као његово завјештање. Та капела није била тек архитектонски објекат, већ симбол духовног, државотворног и културног континуитета Црне Горе.

Зашто, дакле, комунисти нијесу оставили капелу и поред ње, или око ње, градили ново меморијално рјешење? Одговор лежи у самој природи комунистичке идеологије. Она није трпјела симболе који су упућивали на православље, на косовски завјет и на историјску вертикалу српске духовности и саме СПЦ. Капела је морала бити уклоњена не зато што је била архитектонски неадекватна, већ зато што је била идеолошки неприхватљива. Њено постојање је подсјећало да је Његош био владика, а не „секуларни геније“ којег је нова власт настојала да прекомпонује у складу са сопственим погледом на свијет.

Рушење капеле било је чин симболичког раскида са прошлошћу. Маузолеј је замишљен као нови, модернистички наратив, у којем је Његош лишен своје духовне мисије и редукован на културно-историјску фигуру прихватљиву социјалистичком систему а против СПЦ чији је Његош био владика. То није био компромис са историјом, већ њена ревизија.

Из тога произилази и данашње питање које гласи ако се капела обнавља, да ли маузолеј може остати на истом мјесту? Одговор, ма колико некоме звучао радикално, мора бити јасан — не може.

Обнова капеле без измјештања маузолеја значила би наставак исте логике коју су успоставили комунисти.

Измјештање маузолеја не би представљало чин освете према прошлости, већ чин зрелог суочавања са њом. Маузолеј може и треба да буде сачуван као споменик једне епохе и једне идеологије, али не на мјесту које је Његош сам изабрао за своје вјечно почивалиште. Ловћен није празан простор, он је завјетно мјесто. А завјет не трпи надоградње које му мијењају смисао.

У коначном, ово није питање архитектуре, већ питање историјске доследности. Ако признајемо да је капела срушена из идеолошких разлога, онда њена пуна обнова подразумијева и уклањање последица те идеологије са самог врха Ловћена. Све друго било би само још једно одлагање истине, а Црна Гора је кроз историју већ платила превисоку цијену таквих одлагања.