Пре тачно45 година возом из Љубљане стигао је у Београд сандук са посмртним остацима Јосипа Броза.
Сандук је смештен у аулу Скупштине Југославије.
15 сати у просеку су чекали грађани који су били обавезни доћи да му одају пошту.
Многима је од стајања позлило.
Три дана касније, на Дедињу у кући цвећа сахрањен је Тито.
Сахрани је присуствовало 209 делегација из 127 земаља.
Међу 700 000 људи нашло се ту места и за 4 краља, 5 принчева, 6 председника парламената, 31 председника држава, 22 премијера и 47 министара.
У архивима служби безбедности са којих је скинута ознака „поверљиво“, остало је записано да је дан пре Титове сахране председник Северне Кореје, Ким II Сунг одбио да одседне у хотелу Интерконтинентал из разлога што не жели да спава међу капиталистима.
Ту ноћ је провео у згради корејске амбасаде.
Руси су инсистирали да авион њиховог лидера Леонида Брежњева слети било где осим на аеродром у Батајници, јер се боје да да би Брежњев могао бити убијен.
Док је ирачки председник Садам Хусеин био упоран да се аеродром у Сурчину затвори након његовог слетања.
А за себе и своју свиту закупио је цео један спрат Интерконтинентала.
Ово је била трећа сахрана Тита, кроз историју су их постојала тројица.
Чим један погине, други преузме његову титулу, одржавајући на тај начин неку врсту бесмртности, као легендарне птице феникс.
Када се почетком 1980. Броз тешко разболео, из далеке Аустралије лекарима председника се јавио један млади Југословен, стар 30 година, који је био опчињен Титом.
Понудио је да Титу пресаде његове бубреге, а био је спреман да поклони и своје срце, само „да друг Тито оздрави.“
Молба овог момка, Живојина Павловића Мићка, није услишена, јер је по доласку у Југославију видео да се не ради о особи за коју је мислио да је Тито.
Милан Шијан, командант 6. Личке бригаде која се прославила спасавањем Тита током Десанта на Дрвар, изјавиће да особа која се ’53. године састала у Лондону са Черчилом, није ни близу оне коју су они ’44. године извукли из Дрвара.
Тек након Титове смрти један црногоски Капетан признаће публицисти Пери Симићу да је ’45. године из Бара у Црној Гори, превезао Тита и групу удбаша за Бари у Италији.
Након три дана са удбашима се вратио потпуно други човек.
На његово питање, “ како сте реаговали?“
Капетан је одговорио:
„Никако, зато сам жив, онај ко је реаговао њега нема.“
Симић ће касније написати књигу „Броз против Тита.“
Док на гробљу у Земуну на брегу Гардош и данас постоји споменик на коме пише Јосип Броз.
Тито је те ’80. године сахрањен два пута.
Први пут 8. маја за јавност и објективе камера, а други пут дан касније када су дизалице на његов гроб поставиле плочу од 12 тона.
Какву тајну крије ова плоча, ко се под њом налази и ко је особа која је била почасни каноник поглавара Римокатоличке цркве Папе, а сахрањен је као припадник тајног ватиканског реда пилигринских фратара, поклоника Свете Госпе Фатимске…
Одговор на ова питања можда више нису ни битни, много су битнија дела која је особа под псеудонимом Тито кроз деценије свог постојања спровела.
Политика којој се овај масон ватикана до краја посветио и држао као пијан плота, је сатирање српског идентитета, православља, језика, писма, културне баштине и српске историје у целини.
Уз истовремено јачање новонасталих Република у Југославији коју су управо Срби створили јер су ослободили све до Трста.
С друге стране радио је на цепању Србије и стврању неприродних граница.
Са Енвером Хоџом пребацивао је преко добро чуване границе са Албанијом целе албанске породице све са стоком и насељавао их по Косову.
Тим породицама је давао већ унапред спремне куће побијених српских домаћина, њихове пољопривредне машине, најплоднију земљу и благо.
Ово је рађено под изговорим да албанце спасава од рђавог режима Енвера Хоџе, а у ствари то је био план двојице лудих комуниста.
Од ’45.-’53 године убио је преко 53 000 најумнијих Срба и највиђенијих српских домаћина.
Преко 200 000 хиљада Срба убијено је или нестало за 35 година његове владавине.
А још толико прошло кроз Голи Оток, Сремску Митровицу, те друге разне логоре и затворе.
Под изговором „братства и јединства“ гурао је под тепих све злочине над србима у Другом светском рату.
Никад није посетио логор Јасеновац, анулирајићу тако овај злочин над 700 000 Срба.
Истовремено је радио насилну кинфискацију и национализацију српске својине, имовине, станова, занатских радњи и имања.
У Југославији је заправо владао двопартијски систем, једна партија је била на власти а ова друга у затвору или под земљом.
Изузев пар градова у Југославији у којима је живела тзв. „Југославенска елита“, већина људи у унутрашњости живела је радно, доста њих и на ивици егзистенције.
Тај систем је у ствари претеча овог данас резервата јефтине радне снаге који наше друштво живи.
Само разлика је та што би сиротињу из тог времена једном годишње послали аутобусима негде на приморје на назови плаћен годишњи одмор, како би у наредној години дана широке народне масе могле причати о лепом животу у Југославији.
А како и не би причали, јер шта било друго да кажу за то би се побринули агенти Удбе, који су одговорни за десетине хиљада ликвидација неистомишљеника.
Последњи трзај рањена комунистичка звер имала је фебеуара ’84. године, дебеле паре су дате у Атини да Сарајево буде организатор Зимских олимпијских игара.
То је био последњи покушај да и 4 године након Титове смрти Југославија свету покаже да у њој и даље влада „братство и јединство.“
Колико је то „братство и јединство“ јако, показаће се 7 година касније у крвавом рату у коме су по ко зна који пут највећу жртву поднели, погађајте ко, Срби.
Џон Чаруга , ФБ УСКОК
