Из дјетињства будућег академика
Када се др Јевто Миловић уписао у Которску гимназију, међу Приморцима је важило неписано правило: без француског језика тамо се није далеко стизало.
За дјечака из унутрашњости то је могла бити препрека. За Јевта – био је то изазов.
Купио је уџбеник француског језика за први разред гимназије и, онако како су то чинили само ријетки, научио га напамет. Страницу по страницу, лекцију по лекцију.
На првом часу професор је провјеравао знање ученика. Јевто се јавио први и говорио сигурно, течно, без застајкивања. Разред је, међутим, убрзо праснуо у смијех – није знао да се француски не чита онако како је написано.
Смијех је прекинуо професор: „Немојте тако! Иза овога стоји велики рад. Када научи правила читања, биће неупоредиво бољи од вас.“
Била је то реченица која је предвидјела будућност.
За кратко вријеме Јевто Миловић је надмашио све которске гимназијалце свога доба, потврђујући стару истину да се таленат препознаје, али да рад – одлучује.
Судбина младог пилота
Вељко Мићовић, познати бањски интелектуалац, дочекао је Други свјетски рат као младић са завршеном гимназијом и пилотском школом. Био је то нараштај којем су снови прекинути прије него што су до краја изговорени.
Рат га је одвео на Сремски фронт. Иако без искуства, добио је наређење да бомбардује непријатељске положаје. Наређења су долазила од оних којима је туђа младост била потрошна роба, а број страдалих – пука статистика.
Вељко је, међутим, урадио оно што се од њега није очекивало: прецизно је погодио непријатељски командни пункт.
Умјесто признања, услиједила је казна – приземљење ваздухопловства. Прво велико разочарање.
Друго је дошло када му је додијељена неисправна пушка. Не знајући за квар, уперио ју је у двојицу њемачких војника и заробио их. Ни тада није добио признање, већ ново понижење.
Треће разочарање стигло је по завршетку рата. За команданта војног аеродрома постављен је Драго Старц, усташки пилот оборен над Совјетским Савезом и испоручен југословенским властима. Умјесто суда – функција. Умјесто правде – ћутање.
Тада је Вељко Мићовић донио одлуку која је говорила више од било каквог протеста: напустио је војну службу. Окренуо се студијама и знању.
Постао је цијењени лектор и човјек који је образовао и професионално обликовао велики број новинара, остављајући траг који ниједна команда није могла избрисати.