Уочи 31. октобра, два православна празника – Свети Лука у Србији и Свети Петар Цетињски у Црној Гори – падају као небеска сидра у бурној години. Два дана светла на два краја једног народа који је недавно, без своје воље, поново исечен границом. То није био рат, то је био геополитички хир. Али последице су дубоке. Исти сценарио одиграва се у свакој српској земљи: дестабилизација изнутра, притисак споља, забрана традиције, сатанизација идентитета.
Није случајно што одмах после православних празника, 1. новембра, следи глобалистички симболички датум – Halloween, ноћ без светлости, дан који одаје почаст сенци, не светлости. У сенци те „надстрешнице“ глобалне агенде, Срби се боре да сачувају своју душу.
Србија 2025. уочи Светог Луке носи ожиљке вековних ратова, али и нове ране: медијска пропаганда, политички опортунизам, замор народа. Црна Гора, уочи Светог Петра, носи још увек живу трауму: покушај отимања цркава, однарођивање, укидање ћирилице, подела на „праве“ и „лоше“ Србе.
Црна Гора је огледало у које Србија гледа и види шта јој се може догодити. (као и обрнуто)
Сценарио је идентичан:
-раздвоји!: створи вештачки идентитет
-завади!: користи медије и елите за убацивање страха и мржње.
-владај: успостави контролу кроз евроатлантске институције, НВО и санкције.
Политичка операција: Надстрешница као симбол пуча
Надстрешница -објекат наизглед безазлен, али симболички снажан. 1. новембра је њена годишњица. Она није само физичка структура, већ политичка метафора: нешто што заклања, прикрива, покрива истину. Под њом се не одиграва само заштита од кише, већ и одговорност од истине.
Баш ту се врши пуч – не тенковима, већ наративима.
Пуч у Србији: протести, медијска хипноза, увођење новог „гласа разума“ који је само ехо западних инструкција.
Пуч у Црној Гори: атак на Српску православну цркву, кривотворење историје, европски диктати без демократског консензуса.
Српство као вертикала отпора
Срби нису освајачи. То није фраза, већ чињеница. Готово сваки рат у коме је Србија учествовала био је дефанзиван. Од Косова до Кошара. Срби су бранили своје манастире, своје куће, своје гробове.
И када је Србија изгубила, губила је на ногама. Не на коленима.
Српство није етнички концепт, већ духовни. То је култура која иде у цркву, али и у школу. Која слави крсну славу, али и пева гусле. То је трајна претња агенди која жели масовне, безидентитетске потрошаче.
Шта ће бити после 1. новембра?
Ако ништа не урадимо:
– Биће све више граница међу Србима.
– Славе ће бити замењене фестивалима духова.
– Цркве ће бити претворене у музеје.
– Српски језик ће постати само један од дијалеката новог глобалног новоговора.
Али ако се вратимо ПЕТРУ и ЛУКИ, не као симболима, већ као принципима – можемо издржати.
Свети Лука: сведок и исцелитељ- пишимо, сведочимо, не пристајмо на лаж.
Свети Петар: пастир и ратник – не ћутимо кад нам отимају душу.
Србија и Црна Гора нису две државе, већ два плућна крила истог народа
Када једно плућно крило оболи, друго не може да дише.
Уочи 31. октобра, док једни прослављају живот, а други сенке, ми морамо да одлучимо: хоћемо ли бити народ или број?
Извор: Angie Frangos