У српском политичком простору постоји једна појава која се упорно понавља — ријеч „издаја“ изговара се лакше него икада, али се све рјеђе прати стварном политичком одговорношћу. Посебно је то видљиво када поједини Срби из Црне Горе олако проглашавају Александра Вучића издајником због косовске политике, док истовремено изостаје и најмањи политички захтјев да Црна Гора повуче признање такозваног Косова. Управо у тој контрадикцији открива се дубљи проблем а то је криза српске политичке доследности.
Јер ако је Косово темељно национално питање, онда оно не може бити проблем само Београда. Оно мора бити питање сваког политичког простора у којем живи српски народ. Све друго представља удобну позицију моралног судије без стварне политичке одговорности.
Овдје се сударају двије идеје које већ деценијама обликују српску политичку свијест. Прва је авнојевска она која прихвата границе настале у социјалистичкој Југославији као коначне и неприкосновене оквире политичког дјеловања. Друга је српска интегралистичка идеја, која полази од става да народ не престаје бити јединствен зато што је подијељен административним линијама.
АВНОЈ није само историјски догађај; он је створио нову политичку психологију. Српски народ је институционално подијељен, а временом је дио елите почео да те границе доживљава као природне, чак и пожељне. Тако је настала ситуација у којој неки Срби данас снажније бране републичке оквире него идеју националног јединства.
Из те позиције произлази и парадокс савремене политике: од Србије се очекује да води националну политику, али се истовремено одбацује свака интегралистичка перспектива која би ту политику учинила заједничком. Србија треба да носи терет Косова, али Срби изван Србије не треба да доводе у питање одлуке својих држава које су супротне том истом националном интересу, па тако имамо честитке Милојка Спајића Куртију за тзв дан Косова а реакције „спартанских Срба“ нисмо видјели. Лицемјерно!
Због тога то није интегрализам, то је политички комфор и авнојевско аутономашење.
Српски интегрализам не значи рушење држава нити негирање постојећих граница. Он значи нешто много једноставније: да национална питања не могу бити селективна. Ако је Косово питање идентитета, онда је оно питање свих Срба, без обзира у којој држави живе. У супротном, национална политика постаје географски ограничена, а национална солидарност декларативна.
Зато је суштинско питање следеће: зашто се у Црној Гори готово никада не чује снажан и континуиран захтјев за повлачење признања Косова, док се истовремено лако дијеле етикете издаје? Одговор није једноставан, али је очигледан — јер би такав захтјев значио излазак из авнојевског политичког комфора и прихватање интегралистичке одговорности.
Лакше је критиковати Београд него отворити питање Подгорице.
Озбиљна политика почиње тек онда када критеријуми постану једнаки за све.
Јер ако је признање Косова погрешно, онда је погрешно свуда. Ако је национални интерес угрожен, онда је угрожен без обзира на државну адресу.
А ако се ти принципи примјењују селективно, онда више не говоримо о националној политици, већ о политичком позиционирању.
Највећи изазов српског народа данас није спољни притисак, већ унутрашња подијељеност у схватању сопственог политичког простора. Једни и даље мисле у категоријама народа, други искључиво у категоријама република. Једни виде Србе као јединствен историјски субјект, други као збир мањина распоређених по државама насталим у двадесетом вијеку.
И управо ту лежи суштина спора.
Све док дио српске политичке сцене остаје заробљен у авнојевским границама као менталним оквирима, свака расправа о Косову биће непотпуна. Јер интегралистичка идеја не тражи једноумље — она тражи доследност.
Зато би, прије него што се изговори тешка ријеч „издаја“, било корисно поставити питање сопствене политичке позиције: да ли смо спремни да исти принцип бранимо и онда када од нас тражи политичку жртву?
Без тог одговора, свака велика национална тема остаје само празна реторика.
Спасоје Томић