Мора се вратити Његошева капела на Ловћен! Тако ћемо поништити једну незакониту одлуку, испунити вољу Његошеву и повратити природни изглед Ловћену.
Капела је била срасла с планином као људска глава с раменима, а њена ураслост у памћењу Црногораца остала је и пошто је црква-гробница нестала! Аустро-угари 1916. и комунисти 1972. године учинили су бласфемију чином рушења Капеле, али њена продуженост у историјске, етичке, вјерске и естетске слојеве народног бића измакла је оба пута вандалском оруђу.
Непријатељи српског православља наивно су повјеровали да ће рушењем храма с Његошевим прахом исцијепити његову мисију. Идејни одјек првог и другог злочиначког рушења управо је нагласио потребу новог зидања.
Шта урадити с Мештровићевом конументалном скулптуром која несумњиво има ликовне квалитете? Споменик се, кажу стручњаци, може без већих напора раставити, а статуу треба склонити на прикладно мјесто, или поклонити некој средини која се слаже с Мештровићевим виђењем Његоша.
Мештровић није ликовно формирао свога Његоша према вјери, поезији и филозофији Владике Рада. Нијесу исти распореди материјалних и духовних чинилаца у Лучи микрокозми и у Мештровићевом кипу. Мештровићев пјесник фараонски сједи у готској полутами Маузолеја, а пјесник Горског вијенца с лучама сунчаним хита право на небеса!
Дакако, не треба замјерити Мештровићу што је својим језиком испричао Његоша, на то он има право и као умјетник и као католик, али треба отворено рећи да гласовити вајар не тумачи ни наше православно жртвеничко Косово, ни нашега, црногорскога, српскога и православнога пјесника, владику и државника Његоша.
Укратко, онај ко Мештровићев маузолеј претпоставља Његошевој капели, тај не разумије ни косоовско жртвеничко подвижништво, ни специфичност црногорског борбеног православља, ни српску усмену епику као слику тих идејних смерова, нити Његошево дјело као синтезу свега тога.
На слици: последњи парастос на Ловћену, 1970 године)