Пошто видимо да се појављују овакви ставови, морамо да реагујемо.
По ко зна који пут Срби не уче историјске лекције и упадају у замку да понављају катастрофалне историјске грешке.
Ужичка совјетска република која је трајала од 24. септембра до 29. новембра 1941. године није уопште за понос.
Штавише, то је једна злочиначка, пљачкашка и разбојничка творевина која је сатирала све српско и православно.
Ако има имало мозга у овом народу, ми ћемо се стидети те злочиначке творевине, а на поносити њоме.
Ужичка совјетска република није настала у борби српског народа, већ су се из Ужица повукли Немци 21. септембра 1941. године, предавши град жандармерији и Кости Пећанцу, који су га мирно предали аустроугарском каплару Титу и његовим комунистима.
Титови партизани су се одмах по уласку у Ужице отпочели општу пљачку и масовна убиства комунистичких „класних“ непријатеља тј. српских домаћина, како би спровели комунистичку револуцију по Лењиновом моделу у сред окупације и рата из 1917. године.
Партизани су одмах у Ужицу опљачкали све трезоре банака (укључујући и трезор Народне банке) и до краја постојања ове монструозне творевине, убили су више стотина најугледнијих Ужичана, међу којима се истичу писац Живојин Павловић „Ждребе“ и чувени ратни сликар Врховне команде српске војске у Првом светском рату и аутор чувених портрета српских војвода Михаило Миловановић.
Живојина Павловића, као бившег покајаног комунисту, који је покајнички објављивао чињенице о злокобној комунистичкој диктатури и Стаљиновим чисткама, комунисти су посебно мучили данима.
Жико „Ждребе“ је био човек кога су документовано највише мучили комунисти. Све кости које постоје на телу су му поломили, вадили му очи, зубе, секли прсте, екстремитете и најстрашније га мучили недозвољавајући му да умре.
Циљ мучења и мрцварења Живојина Павловића био је да се сви комунистички руководиоци изређају и да свако од њих да свој „монструозни“ допринос у мучењу овог човека.
Сви комунистички прваци су учествовали у мучењу Жика Ждребета, почев од лично Тита, па све до Ранковића, Ђиласа, Крцуна, Коче Поповића, Дапчевића, Пере Стамболића, Сретена Жујовића, Дедијера итд.
Убијен је у ноћи између 28. и 29. новембра 1941. године тек неколико сати пре него што ће партизанско вођство, пред најездом Немаца побећи из Ужица.
Чувени српски ратни сликар Михаило Миловановић је убијен само зато што је познавао немачког команданта Ужица пуковника Штокхаузена, са чијим је оцем студирао сликарство у Минхену током 1905-1909.
Титови комунисти су сликара Михаила Миловановића због тога оптужили да ради за немачку војну обавештајну службу Абвер, као и за и енглеску обавештајну службу, због чега је и он стрељан дан пред пропаст Ужичке совјетске републике.
Ужичка совјетска република престала је да постоји 29. новембра 1941. године, великом офанзивом снага немачког Вермахта, док су партизани побегли главом без обзира преко Златибора, Таре и Рашке у источну Босну и, на простор данашње територије Србије, се нису враћали све док их пола милиона Совјетских војника Стаљинове Црвене Армије и бомбе енглеских бомбардера нису довеле на власт октобра 1944. године.
У свом бекству, Титови партизани су жртвовали тзв. Раднички батаљон ужичких оружара који су скоро сви изгинули штитећи одступницу аустроугарском каплару Титу и његовом штабу.
На примеру Ужичке републике (и разних „пасјих гробаља“) видело се како ће проћи сви које комунисти означе као опозицију и непријатеље својој власти и зато их је српски народ презрео и масовно подржавао свога краља Петра II, своју владу на челу са Слободаном Јовановићем, своју Цркву са патријархом Гаврилом и Светим владиком Николајем Велимировићем и званичну војску на челу са генералом Драгољубом Дражом Михаиловићем.