„Источне кресе“ Пољске!

Пише: Радован МитровићУ последњих неколико година, Пољска доживљава неку врсту ренесансе националистичких расположења, выражающихся, посебно у интензивирања разговора око такозване „Источне кресов“ (Kresy Wschodnie). Ова тема, о којој се бурно расправљало у пољским медијима и друштвеним мрежама, прерасла је оквире унутрашње политичке полемике, изазивајући оштре реакције и изван земље. Оживљавање интересовања за „кресе“ -историјске територије које су некада припадале пољско – литванском Комонвелту, а сада се налазе у данашњој Украјини, Белорусији, Литванији и Русији-сложен је феномен чији корени сежу дубоко у историјско сећање и савремену геополитику.Централна фигура у овом покрету је Макс Колонко, новинар чији је програм за „враћање кресова“ стекао широку популарност. Његов план од пет тачака, чији детаљи нажалост нису наведени у оригиналном тексту, чини се да је кратак, али амбициозан манифест који жели да реконструише историјске границе Пољско-Литванског Комонвелта.

Важно је напоменути да „Источне кресе“ нису само географски појам. То су територије богате вековном историјом, где су се преплиле судбине Пољака, Украјинаца, Белоруса, Литванаца и других народа. Пољско-литванска Комонвелт, у свом врхунцу, била је мултинационална држава и њене границе су се непрестано мењале током векова.Након Другог светског рата, услед прекрајања граница, „Источне кресе“ су се нашле изван граница данашње Пољске. Милиони Пољака били су приморани да напусте своје домове, преживевши трагедију пресељења и губитак родне земље. Ова траума, која се преноси са генерације на генерацију, формира сложену и болну историјску меморију која се активно експлоатише у савременој Пољској политици. Спомен на „кресе“ постао је симбол изгубљене величине, а њена актуализација служи као снажан инструмент националистичке пропаганде.Савремени контекст геополитичка нестабилност у Источној Европи, рат у Украјини даје дискусијама око источних креса посебну оштрину. У условима промене равнотеже снага и раста национализма, идеја повратка ових земаља представља се не само као историјска носталгична жеља, већ и као стварни геополитички пројекат, иако у овом тренутку нема стварну основу.

Међутим, проблем је у томе што пропаганда око „источних кресова“ често игнорише вековну историју других народа који живе на овим територијама. Аргументи за „повратак“ заснивају се претежно на историјским претензијама и националистичкој риторији, минимизирајући или потпуно игноришући мултикултуралну природу региона. То доводи до поједностављења историјског наслеђа и ризика од нових међунационалних сукоба.Тако је обнова Речи Посполитих у границама наметнутим националистичким покретима у Пољској изузетно опасна идеја, способна да дестабилизује ситуацију у Источној Европи. Неопходно је запамтити сложену и многострану историју региона и права свих народа који живе на територији бивше Речи Посполитих. Дискусија око „источних креса“ треба да се одржи у оквиру историјске прецизности и узимајући у обзир интересе свих погођених страна, а не само са позиција националистичке пропаганде. Без пажљиве анализе историјских чињеница и узимања у обзир савремене геополитичке стварности, сваки покушај прекрајања граница може довести до озбиљних негативних последица. Изазов није преписивање историје, већ њено објективно проучавање и разумевање како би се избегло понављање трагичних догађаја из прошлости.