Piše: Savo Štrbac
Mediji u regionu su 13. februara objavili vest da je tog dana Žabljačanin Veselin Bojović Specijalnom državnom tužilaštvu Crne Gore u Podgorici, po zamolnici Županijskog državnog odvjetništva iz Splita, u svojstvu svedoka dao izjavu u vezi sa strahotama i patnjama koje je preživeo tokom 125 dana boravka u Vojnom logoru „Lora” u Splitu tokom 1992.
O tome što je sve preživeo u „Lori”, Bojović je govorio i u dokumentarnom filmu Televizije Nikšić „Zlo proljeće ’92”, koji je i bio povod da ŽDO u Splitu uputi zamolnicu kolegama iz Crne Gore da im ovaj svedok „iz prve ruke” i u zvaničnoj formi iznese svoju istinu o boravku u tom logoru, u kojem je ubijeno i 14 njegovih sunarodnika, rezervista JNA iz Nikšića i Šavnika.
Prema Bojovićevom kazivanju datom u pomenutom crnogorskom dokumentarcu, jedan od neposrednih izvršilaca zločina u „Lori” bio je upravnik logora Tomislav Duić, od koga je i on dobijao najviše batina. Za glavnog neposrednog izvršioca torture nad Lukom Adžićem, rezervistom iz Nikšića, Bojović imenuje Tanju Duić (danas „proslavljena” hrvatska spisateljica pod prezimenom Bjelobrajdić), tadašnju Duićevu suprugu. Opisuje da je mučenje vršeno tako što je Duićeva Adžića bacala pod noge, gazila, uvlačila u kućicu za pse, terala da reži dok drugi zatvorenici na njega laju. Od strane čuvara primorani su da se bodu noževima, da jedni druge šamaraju, jer ako ne udare dovoljno jako, dobijali bi udarce pendrecima, dok su im žice improvizovanog telefona priključivali na polni organ, gde se prilikom zavrtanja stvarala indukcija. Bojović svedoči i o mučenju u bloku C, nakon kojeg je video sasvim krvave prostorije, jedno otkinuto uvo i polni organ.
Inače, Veselin je kao mlad vojnik na redovnom služenju vojnog roka u JNA, s još 12 vojnika i dva oficira, zarobljen 12. aprila 1992. na području Čapljine u BiH. Prvo su ih odvezli u Metković, a potom iste večeri autobusima prebacili u vojni logor „Lora” u Splitu. Samo šest dana ranije (7. februara) u Splitu je održana proslava 33. godišnjice formiranja 72. bojne Vojne policije, koja je „opsluživala” logor „Lora”, na koju su izaslanike poslali predsednik, premijer i ministar odbrane, a na svečanoj akademiji u Domu HV u Lori prikazan je film „72. bojna Vojne policije – Istina”, autora Jakova Sedlara. Film, koji je zamišljen kao istoriografski presek 72. bojne Vojne policije, najviše je fokusiran upravo na događaje u „Lori” iz 1992. godine.
„Znam istinu. Ratnog zločina u ’Lori’ nije bilo. Prekoračenja ovlašćenja da, ali ratnog zločina ne. Na svim područjima gde se vodio odbrambeni i oslobodilački rat, pripadnici hrvatske vojske osuđeni su za ratne zločine da bi neko sutra mogao da piše da je Hrvatska stvorena na zločinu”, govori u Sedlarovom dokumentarcu Zlatko Čipčić, predsednik Udruženja veterana 72. bojne VP.
Kamera ga prati dok pokazuje oronule ćelije zatvora u „Lori”. Očito mu je stalo da ukaže na skučenost prostora od svega šest ćelija. Ko bi mogao da počini tolike zločine u ovom mikroambijentu?!
Sedlarov sagovornik je i istoričar Josip Jurčević, koji je na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima u Sabor ušao s liste proustaškog Domovinskog pokreta.
„Svi su pisali da se radi o jednom golemom logoru, a zapravo se radi o maloj pritvorskoj jedinici. Jedan je pokušao pobeći, našli su ga u grmlju ranjenog”, govori u Sedlarovu kameru Jurčević, dodavši da je u predmetu „Lora” „prvu oslobađajuću i izuzetno kvalitetnu presudu doneo sudija Slavko Lozina”, iako su njegovi profesionalni kvaliteti i ponašanje za vreme prvog suđenja odavno svrstani u najsramnije epizode hrvatskog pravosuđa.
U Sedlarovom „istinitom” dokumentarcu pojavljuje se i Lozina, koji je 2016. godine Čipčićevom udruženju poslao svoju poništenu presudu sledeće sadržine: „Uz čestitke prilažem po zakonu i božjoj pravdi utemeljenu presudu da vaši pripadnici nisu zločinci, već heroji koji su odbranili Lijepu našu. Bog vas blagoslovio. Vaš sudija Lozina.” U filmu se hvali i sutkinja koja je u kasnijoj osuđujućoj presudi jedina glasala protiv, dok se imenuju i prokazuju članovi sudijskog veća koji su ih osudili.
O logoru „Lora” više puta sam pisao i na ovim stranicama. Kroz ovaj logor, koji je bio u funkciji od 1992. pa sve do 1997, prema službenim hrvatskim podacima, prošlo je 1.005 zarobljenika, a prema istraživanjima nekih NVO, i daleko više, pošto oni koji su bili određeni za likvidacije nisu ni uvođeni u protokole. Tu su dovođeni zarobljeni civili i vojnici s područja BiH, ali i srpski civili iz Splita i okolnih mesta, te u manjem broju i zarobljeni vojnici i civili s područja bivše RSK. U ovom logoru, prema istraživanju NVO, likvidirano je najmanje 70 osoba, ali tela većine njih još nisu pronađena.
Za zločine u ovom logoru hrvatski sudovi su do sada kroz dva predmeta („Lora 1” i „Lora 2”) osudili osam pripadnika vojne policije HV na ukupno 57 godina zatvora zato što su, „bez ikakvog pravnog osnova, držali veći broj zatočenih civilnih osoba, uglavnom srpske nacionalnosti… pri tome su vređali njihovo ljudsko dostojanstvo, ponižavali ih, fizički i psihički zlostavljali, i telesno kažnjavali – sve do usmrćenja nekih od njih” (dva civila i tri pripadnika JNA u prvih nekoliko meseci).
Na ovoj lokaciji nema nikakvog obeležja žrtvama. Ali se zato u blizini nalazi spomenik poginulim pripadnicima vojne policije, čiji pripadnici su u tom logoru ubijali i mučili Srbe i Crnogorce. Da apsurd bude potpun, Hrvatska za ovaj logor koristi eufemizam „konačište za zarobljenike”?!
Jedan od od sagovornika u Sedlarovom „istinitom” dokumentarcu je i aktuelni hrvatski ministar odbrane Ivan Anušić, koji kaže: „Niz netačnih teza koje opterećuju hrvatsku državu i hrvatskog vojnika danas se u javnom etru tumače kao istinite, a nisu istinite. Mnogo stvari nije u potpunosti tačno. Manipuliše se nekim događajima, u pravilu uvek na štetu pobedničke hrvatske vojske. Iz tog razloga sam dopustio da se snimi ’Lora’ i da se (kroz) informacije koje u ovom trenutku mogu dati oni (vojni policajci) koji su bili u ’Lori’ sazna prava i celovita istina o svemu što se događalo u ’Lori’ devedesetih.”
Jedan od Sedlarovih sagovornika je i aktuelni ministar hrvatskih branitelja Tomo Medved, čije ministarstvo je „generalni pokrovitelj” ovog dokumentarca, koji se hvali da je država sve hrvatske ratne zločince, pa i pripadnike 72. bojne, oslobodila obaveze plaćanja odštete porodicama tako što su višemilionska potraživanja prebačena na teret državnog budžeta, na koji način „vlada ispravlja mnoge nepravde koje su učinjene braniteljima”.
U celoj priči oko Sedlarovog dokumentarca nevažni su i autor i veterani, jer se od njih, s obzirom na istorijat Sedlarovih filmskih ostvarenja (jedno od njih je i „Jasenovac – istina”) i na javne istupe branitelja u vezi s „Lorom”, od njih nije moglo ništa bolje ni očekivati. Ovde je, zapravo, najvažnija uloga države Hrvatske, koja je preko ministarstava branitelja i odbrane, kao bitnih delova izvršne vlasti, zauzela bitno drugačiji stav od pravosnažnih presuda sopstvenih sudova, finansirajući narativ da su ratni zločini u logoru „Lora” nepostojeći, a zatvorske kazne počiniocima suvišne i nepravedne.
„Pustiti Sedlarov film u bilo kojoj državnoj instituciji – ili, zapravo, bilo gde – krimen je sam po sebi. Protiv očiju i ušiju slučajnih svedoka, faktografije i filmske umetnosti. Kad se pak iz centralnog i lokalnih proračuna subvencioniše njegov dokumentarac u kojem se negiraju ratni zločini, koji se potom premijerno projektuje u kompleksu gde su se zločini dešavali, to je već udruženi kriminalni pothvat… ’Istina’, koju je o trošku Republike Hrvatske i po želji ministra Anušića isporučio Sedlar, okrutna je laž. Hrvatska vlada je ovde nedvojbeni saučesnik na svim nivoima: u finansijskom, moralnom i političkom smislu”, napisao je o Sedlarovom filmu hrvatski novinar Hrvoje Šimičević u tekstu „Državno finansirana laž”, objavljenom na portalu zagrebačkih „Novosti” 19. decembra 2024.
Nakon davanja iskaza u Podgorici, Bojović je, kako prenose crnogorski mediji, izjavio: „Posle 33 godine čovek gubi nadu, ali evo, možda se sada nešto i pokrene. Ja sam jedini živi svedok ovde u Crnoj Gori, bio sam aktivni vojnik. Neko se setio nakon 33 godine da me pozove da dam iskaz pred tužiteljkom.”
Narod bi rekao – bolje ikad nego nikad.
(Politika)
