U Novom Sadu (2010) na Filozofskom fakultetu odbranio je master rad na temu „Problemi Srbofona pri učenju novogrčkog jezika“ i prvu doktorsku disertaciju (2015) na temu „Rekcija glagola u grčkom i u srpskom jeziku: grčko-srpski rečnik glagolske rekcije“.
Drugu doktorsku disertaciju (2021) na temu „Dolonovi Epigoni u Hladnim ratovima: špijuni i špijunaža u grčko-rimskoj antici“ odbranio je na Filozofskom fakultetu Demokritovog Univerziteta Trakije u Komotini.
Trenutno je posledoktorand na fakultetu Dramskih Umjetnosti Univerziteta na Peloponezu, gdje će uskoro predstaviti svoj posledoktorski rad na temu „Vojna terminologija u tragedijama Eshila, Sofokla i Euripida“.
Zaposlen je na Vojnoj Akademiji Grčke gdje se bavi se prosvetnim radom. Služeći se arapskim jezikom, engleskim, ruskim i srpskim, stranim kadetima predaje savremeni grčki jezik i starogrčku istoriografiju. Takođe, radi i na Akademiji Vazduhoplovstva Grčke gdje stranim stipendistima drži časove iz novogrčkog jezika.
Dugi niz godina je spoljašnji saradnik Nacionalnog centra za priznavanje stranih visokoškolskih isprava (nostrifikacija univerzitetskih diploma iz humanitarnih nauka koje su stečene u slovenskim zemljama), i Generalnog sekretarijata za doživotno učenje (sertifikacija grčkog za dobijanje azila).
Aktivno učestvuje na domaćim i međunarodnim skupovima sa usmenim izlaganjima ili kao član naučnog – organizacionog skupa. U grčkim i stranim časopisima objavljuje radove koji se odnose na starogrčku istoriografiju, kontrastivnu lingvistiku, komparativnu književnost.
Uprkos izuzetno ograničenom vremenu osvrće se na autorsku djelatnost i prevodilački rad. Konkretnije:
Izdavačka kuća „Pelekan“ (Πελεκάνος) mu (2005) objavljuje „Grčko-srpski i Srpsko-grčki rečnik“ (Ελληνοσερβικό και Σερβοελληνικό Λεξικό) i (2006) „Gramatiku novogrčkog jezika: Teorija i Primeri“ (Γραμματική της Νεοελληνικής γλώσσας: Θεωρία και Παραδείγματα).
Zahvaljujući izdavaštvu „Printa – Tokovi“ (Printa – Ροές) čitalačkoj publici predstavlja (2008) nadahnutu kolekciju „Konačna Beskonačnost“ (Το τέλος της αιωνιότητας) banjalučke pjesnikinje Stanislave Gavrilović.
Prihvatio je (2013) počasni predlog zagrebačke izdavačke kuće „Školska knjiga“ i pokojne drugarice Koraljke Crnković da recenzira prvi „Novogrčko-hrvatski rječnik“ (Ελληνο-κροατικό λεξικό).
Sa srpskog, za izdavačku kuću Svetog Manastira Vatopeda (Ιερά Μεγίστη Μονή Βατοπαιδίου), preveo je (2020) autobiografsko djelo „Sloboda u zatvoru“ (Ελευθερία μέσα στη Φυλακή) koji je napisao Njegovo Blaženstvo Arhiepiskop ohridski i Mitropolit skopski Jovan.
Za „Galaksijanis“ prezentuje (2020) pjesničku zbirku „Grčka, Sveska 2“ («Ελλάδα, Τετράδιο Β΄») Miroslava Todorovića.
Imate dva doktorska rada i treći koji će biti uskoro odbranjen. Kako biste opisali vašu motivaciju za bavljenjem naukom i istraživanjem?
– Draga Snežana, moram da priznam da me Vaše dobronamerno pitanje iznenađuje na pozitivan način, jer su zahtevni uslovi svakodnevnosti, kako na profesionalnom planu tako i u porodičnom okviru, ali i uopšte psihoduhovna struktura ne pružaju mi mnogo prostora za konstruktivna unutrašnja pretraživanja.
Budući da s rukom na srcu nisam u stanju da Vam dam jasan odgovor, dozvolite mi da Vam izrazim skromne misli uz nadu da ćete izvući siguran zaključak:
iako sam nepokajani racionalista, smatram da je primarna motivacija za gorenavedenu intelektualnu delatnost zasnovana na jedinstvenom osećaju autentične ljubavi prema: (a) dragim članovima porodice čija spontana radost i uzbuđujući ponos deluju kao neiscrpna pokretačka snaga; (b) nekim blaženim ljudima koji su bezbroj puta i samo velikodušnim postupcima dokazali da se nesebično brinu o meni; (v) učenicima ili studentima kojima bez obzira na jezik, nacionalnost, veru ili boju kože, pokušavam da inspirišem nepremostivu vrednost poštene borbe za profesionalni napredak i društveno priznanje;
osim tih parametara, bilo bi u najmanju ruku licemerno, da potcenim očiglednu činjenicu da neprestano istraživanje i naizgled nevoljna „marljivost“ nisu vezani za neometano ostvarivanje profesionalnih ambicija, kao što i osnovno pokrivanje egzistencijalnih potreba;
bez sumnje, katalitičkog je značaja moje snažno interesovanje o drevnogrčkoj književnosti na koju sam se osvrnuo „žrtvujući pravu strast” prema matematici. Ipak, neizbrisive u vremenu uspomene od nezaboravnih kolega sa kojima sam se družio tokom dvogodišnjih studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, ali pre svega retka humanost i neverovatno dostojanstvo nekih porodica koje je tmurnih 90-ih za Srbiju Bog poslao u moj život utvrdili su nepokolebljivu privrženost srpskom jeziku. Usvajajući mudre savete milih osoba iz Beograda, upisao sam postdiplomske studije na Odsjeku za srpski jezik i lingvistiku na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. U rodnom mestu neponovljivog kantautora Đorđa Balaševića, zahvaljujući dobrodušnom stavu mojih profesora (koje sam namnogo namučio, a i dan-danas ih pamtim s ljubavlju) i suštinskoj pomoći uzornih prijatelja i brižljivih koleginica, u julu 2015. god. odbranio sam svoju prvu doktorsku tezu (uostalom, jedini sam Grk sa postdiplomskim i doktorskim studijama na srpskom jeziku i lingvistici);
nakon tromesečne pauze na Demokritovom univerzitetu u Trakiji, započeo sam doktorat iz klasične filologije, što jest predmet osnovnih studija. Idealno ponašanje mentora, i pre svega stalna podrška komentorke iskombinovali su se harmonično sa mojom jakom sklonošću ka klasičnoj istoriografiji;
na kraju, i za postdoktorsko istraživanje glavni podstrekač je divna komentorka koja je uvidela moju verovatnu istraživačku spretnost, neizlečivi radoholizam, ali i neutaživu žeđ za svesnim osvajanjem bezvremenskih poruka klasične Grčke.
Koji su to glavni „Problemi Srbofona pri učenju novogrčkog jezika“?
– Pre svega, i bez ikakve namere za laskanjem, želim da istaknem da su studenti Vojne akademije i akademije Vauduhoplovstva koji su poreklom iz Crne Gore, ali i iz Bosne i Hercegovine (iz Srpske Republike i iz Federacije) zaslužno cenjeni. Uprkos tome što su veoma mladi, pokazuju primerno ponašanje, pohvalnu zrelost i visoke etičke standarde; odlično su vaspitani, dok uvek poštuju svoju zemlju i porodicu.
Objektivno rečeno, uspešno učenje savremenog grčkog je povezano sa velikim poteškoćama:
(a) trajanje predviđenog programa za početnike je samo osam meseci;
(b) kadeti su obavezni da koriste gramatičke strukture kolokvijalnog jezika, a u isto vreme treba da razumeju vojnu terminologiju koja se karakteriše od purističke podloge;
(v) stroga vojna sredina, naporna svakodnevica domaćih studenata u kombinaciji sa ograničenim slobodnim vremenom ne doprinose uspostavljanju međuljudskih odnosa i, samim tim, ne olakšavaju spontanu komunikaciju na novogrčkom. Ipak, vredne kolege iz bivšeg SFRJ-a oduševljavaju nastavnike i izvorne govornike neverovatnom brzinom savladanja novoučenog jezika!
Sa čisto lingvističke tačke gledišta, Srbofoni suočavaju se sa ozbiljnim problemima. Radi primera navodim:
(1) Pravopisno razlikovanje samoglasnika ili dvoglasnih samoglasnika koji imaju jednaku fonetsku vrednost: ει, οι, υι, ι, η, υ (izgovaraju se kao “i”)
ει – κό – να: i – ko – na (slika, ikona)
οί – κος: i – kos (dom, kuća)
υι – ός: i – os (sin)
ι – ός: i – os (virus)
ήτ – τα: i – ta (poraz)
υ – πάρ – χω: i – par – ho (postojati)
(2) Primena gramatičkog roda iz srpskog jezika:
ο ήλιος (muškog roda) # sunce (srednjeg roda)
η θάλασσα (ženskog roda) # more (srednjeg roda)
το τυρί (srednjeg roda) # sir (muškog roda)
(3) Rekcija glagola:
αγοράζω + Genitiv ili / Predloški akuzativ + Akuzativ # kupovati + Dativ + Akuzativ
ασχολούμαι με + Predloški akuzativ # baviti se + Instrumental
ελπίζω σε + Predloški akuzativ # nadati se + Dativ
θυμάμαι + Akuzativ # sećati se + Genitiv
Veoma su intrigantne i zanimljive teme (špijuni, špijunaža u grčko-rimskoj antici, vojna terminologija u tragedijama Eshila, Sofokla i Euripida) Vaših doktorskih disertacija.
– Konačan izbor odgovarajuće teme i za tri doktorske teze predstavlja se kao sjajan rezultat plodne saradnje i bezrezervnog poštovanja prema mentorima kao istaknutim naučnicima i uglednim univerzitetskim profesorima:
konkretnije, „novosadska“ teza sa lingvističkim sadržajem sastavljena je sa jedinom namerom da srpskim studentima novogrčkog jezika pruži koristan priručnik o rekciji glagola;
onda „špijuni“ starogrčkog i rimskog perioda otelotvoruju se u originalnom naučnom delu, nakon što su zamenili dva početna nadahnuća („Filozofske i istorijske manifestacije anarhizma u klasičnoj Grčkoj“ i „Poređenje atinskog i spartanskog vojnog palimpsesta“ );
i kako se vojna terminologija ogleda u veličanstvenim stihovima tri velikana klasične dramaturgije pametan je predlog mentorke, pošto premošćuje moje akademsko prisustvo u vojnim ustanovama sa poliedarskim identitetom starogrčkog pozorišta.
„Pregled sredstava pomorske špijunaže u Rimskom carstvu“.
Rimski brodovi, bez obzira da li su bili angažovani u čisto ratnim operacijama ili funkcionisali isključivo kao transportna plodna sredstva, nazivali su se naves speculatoriae (izviđački brodovi).
Najpoznatije vrste takvih plovila koja podjednako doprinosila odbrambenoj i ofanzivnoj špijunaži bile su:
(i) Liburne ~ Liburnae
Kada je bilo potrebno locirati neprijateljske brodove na otvorenom moru, do izražaja su došli manevrisanje i brzina. Te karakteristike su predstavile liburne koje su postale rasprostranjene čak i u faraonskom Egiptu pod katalitičkim uticajem makedonske flote. Nazvane su po dalmatinskom plemenu Livurna koji su ih koristili u svojim gusarskim aktivnostima.
Morfološki liburne su ratni brodovi, veslački i jedrenjaci. U njihovoj posebnoj konstrukciji primećujemo dva pravougaona jedra, do trideset i šest vesala raspoređenih u jedan, dva, a ređe tri reda. Glavne inovacije koje se odnose na njihovo jeftinije održavanje bile su mali most za ukrcavanje (corvus) i pojačana zaštita od neprijateljske vatre.
Imali su šiljast pramac i krmu, zahvaljujući čemu imali su ne samo sposobnost žetokog napada, već i brzog povlačenja. Takođe su jasno vidljivi klip i niska visina nadvođa, odnosno drvena ograda od četinara koje je pričvršćena bakarnim ekserima. Plovilo je bilo dugačko 33 metra, široko 5 metara, deplasirano do 80 tona i imalo gaz od 1,1 metar. Liburne sa jednom ili dve palube primale su, uključujući posadu, do 120 ljudi. Bili su okretni i izuzetno brzi čamci čija je brzina dostizala 14 čvorova kad su plovili jedrima, a 7 čvorova veslima. Pored pažljivog praćenja neprijateljskih snaga, patrolirale su rimskim vodama čuvajući ih od stalne pretnje gusara, dok su rečne liburne služile za transport vojnih jedinica i stoke.
(ii) Aktuarije ~ Naves actuariae
Uvrštavaju se u Cezarovu flotu od 600 brzih veslačkih plovila. Rimski car ih je pripremio za svoj impresivan prelazak u Britaniju. Svedočene su i kao deo rečne flote tokom vojnog pohoda Julija Cezara Germanika (Iulius Caesar Germanicus) 16. god. n.e. Moguće je da su korišćene za transport robe i konja, ali i za izviđačke patrole po vodenim arterijama.
Smatrale su se lakim i malim brodovima. Njihova dužina je bila oko 21 metra, dok je njihova širina dostizala 6,5 metara; gaz im je bio prilično nizak, samo 80-90 centimetara. Aktuarije imale su ravno dno kako bi se izbegla mogućnost nasukanja, ali i dva kormila kako bi se postiglo sidrenje i od napred i otpozadi, bez okretanja celog plovila. Njihov jarbol je često bio uklonjen, pričvršćen za pramčanu figuru ili je nosio veliko trouglasto jedro. Imale su jedra, plovile pomoću trideset vesala koja su bila raspoređena po petnaest na svakom boku. Budući da su veslači radili samostalno sedeći na neravnim površinama, postizali su odlične manevre. Oštra izbočina koja se koristila za probijanje neprijateljskih brodova bila je ukrašena trozubom, dok je pramac izgledao kao školjka.
(iii) Luzorije ~ Naves lusoriae
„Plesni ili razigrani brodovi“ bili su mala ratna plovila kasnorimske antike. Njihov oblik je poznat iz arheoloških nalaza u blizini Majnca (Moguntiacum) i Oberstima (Vallatum).
Rimski istoričar Amijan Marcelin (Ammianus Marcellinus) ih opisuje kao okretne brodove (brzina im je varirala od 11 do 18 kilometara na sat), sa plitkim gazom. Bile su plovila sa ravnim dnom čiji je dug bio 21. metar i širina 2,7 metara. Njihov rukohvat koji se stvarao uglavnom od hrastovine, imao debljinu samo 5 centimetara, a nije bio poduprt uzdužnom gredom ezotropa.
U njima su bili kormilar, dvojica upravljača jedrima i tridesetorica veslača. Luzorije su bile namenjene patrolama na rekama, jer je njihov zadatak bio da lociraju i istrebe neprijateljske grupe ulogorene u blizini obale. Kao patrolni čamci razbijali su led kako bi sprečavali Nemce da pređu zaleđenu reku Mezu (Mosa).
(iv) Lembovi ~ Lembi
Radi se o malim i lakim čamcima, bez jedara, sa jednim redom vesala i niskim nadvođem. Prvi put ih pominje grčki istoričar Polibije (drugi vek p.n.e) kao pomoćne brodove. Obično su plovili ispred bojne eskadrile; njima su bile dodeljene patrolne službe.
Konstruktivno bili su pramci bez klipa, ali sa oštrim vrhom koji je plovljenju obezbeđivao veliku brzinu. Veslalo ih je od šesnaest do pedeset veslača koji su bili podeljeni u jedan ili dva reda. Lembovi su se ubacivali među neprijateljske brodove kako bi poremetili njihov poredak, ometali taktiku ili slomili vesla.
(v) Skafe ~ Scafae
To je još jedna verzija izviđačkih brodova povezanih sa iskrcavanjem u Britaniju. Patrolirali su Severnim morem ili obalom Lamanša (Engleskog kanala) kako bi pružili pravovremene informacije o morskim napadačima.
Rimski vojni pisac Flavije Vegecije Renat (Flavius Vegetius Renatus) tvrdi da su iz razloga spoljne transformacije brodovi, njihova oprema, kao i uniforma posade bili ofarbani u boju morskog talasa. Britanci su ih zvali katraniranim (picati). Na svakoj strani je bilo po dvadeset redova veslača.
Upotrebljavali su se kao topovnjače ili desantni brodovi, iako su u Bibliji bili navedeni kao sredstvo za spasavanje posade iz brodolomnih trgovačkih plovila.
(vi) Kerkuri ~ Cercuri
U pitanju su brza plovila uskog trupa. Njihovo ime je helenizovani oblik asirske reči qurqurru, koja je ukazivala na vrstu rečnog broda u Mesopotamiji. Kretali su se isključivo na vesla. Najčešće imali su transportnu misiju, pošto su prenosili hranu ili prevozili male vojne grupe. Na osnovu grčkih papirusa iz Egipta, saznajemo da je u njima bilo ukupno 20 veslača.
Dimenzije morskih kerkura bile velike: imali su tovarni kapacitet od 225 do 450 tona, dužinu od 20,6 do 50 metara, a širinu od 3,2 do 7,7 metara. Naprotiv, oni koji su plovili Nilom, takozvani „kerkuroskafe», bili su znatno manji po veličini, sa nosivosti od 5 tona.
(vii) Mioparoni ~ Myoparones
Smatraju se omiljenim čamcima morskih razbojnika, naročito onih iz Kilikije. Aktivno prisustvo i dinamička uloga tih plovnih sredstava u špijunskim misijama naglašava se emfatično od značajnih istorijskih događaja. Standardni mioparoni su bili široki i laki, opremljeni sa jedrima i dvema veslačkim klupama. Njihova brzina tokom plovidbe po plitkim vodama ili manevrisanja na otvorenom moru dostizala je čak i pet čvorova.
Uspostavili ste kontakt sa nekim profesorima na Filološkom fakultetu u Nikšiću. Kolika je mogućnost da održite neko predavanje iz srpskog-ruskog jezika i književnosti (komparativna književnost ili lingvistika) ili, pak, da održite i neko predavnje iz istorije drevne Grčke koja bi bila interesantnata tema za Filološki fakultet?
– Bez ikakve želje da Vam laskam, Vaše dobronamerno ponašanje ka meni je zaista dirljivo! Prošle godine, zahvaljujući Vašoj uspešnoj intervenciji i suštinskoj pomoći, stupio sam u kontakt sa dr. Vesnom Vukićević, profesorkom ruskog jezika na Filološkom fakultetu u Nikšiću. Uz primernu kolegijalnost i retku solidarnost, profesorka Vukićević pokazala je pozitivni stav prema mom predlogu o međuuniverzitetskoj interakciji. U stvari, skoro smo se dogovorili o održavanju originalnog predavanja na ruskom jeziku na početku tekuće akademske godine, i to na temu „Poliedarski odjek homerskih ženskih figura (Helena, Penelopa, Andromaha, Kasandra) u ruskoj književnosti“.
Međutim, ova odlična ideja još nije se ostvarila, jer zbog ogranićenog vremena nisam u mogućnosti da se sa dužnom učenošću i odgovarajućim poštovanjem fokusiram na pomenutu časnu saradnju.
Tim povodom, još jednom najdublje zahvaljujem se Vama i profesorki Vukićević na ohrabrujućem razumevanju i velikom strpljenju!
„Književna dela Ive Andrića u Grčkoj“.
– Bez sumnje raznovrsna bliskost i dijahronični kulturni sinkretizam između srpskog i grčkog naroda potvrđuju se od neuporedivo čvrstih prijateljskih odnosa koje povezuju te odane saputnike u i večite komšije na Balkanskom poluostrvu.
Kao neminovna rezultanta usklađena sa gorepomenutim komponentama pojavljuje se topla recepcija Andrićevih dela od grčkog intelektualnog društva u septembru 1954. godine. Temeljnog značaja za grčku književnost ugledni atinski časopis „Novo ognjište“ (Νέα Εστία) objavljuje „Zlo proleće“ Mihajla Lalića, „Postojani trag“ Isidore Sekulić, „Krvavu bajku“ Desanke Maksimović, „Vizantija i srednjovekovna jugoslovenska umetnost“ Svetozara Radojčića i „Most na Žepi“ Iva Andrića kao prvi deo od niza uspešnih, pionirskih prevoda jugoslovenskih stvaralaca, poznatog po nazivu „Savremena jugoslovenska književnost“. To je bio prvi Andrićev tekst u grčkom prevodu. U uvodnoj napomeni čitamo da je izbor i prevod inicijativa grčkog novinara i prevodioca Jorgosa Pracikasa (Γιώργος Πράτσικας) koji je uostalom predstavio Andrićev intervju u novinama „Mladost“ sa naslovom „Moje zanimanje i moja umetnost“. Ipak, pošto se Jorgos Pracikas služio francuskim i italijanskim prevodom, izvodi se zaključak da nije preveo sa srpskih originala, ali najverovatnije upotrebio je italijanski prevod Umberta Urbanija (Umberto Urbani) koji je objavljen u Milanu, 1937. godine.
Godine 1959., u kulturnom časopisu „Nova epoha“ (Νέα Εποχή) Mihalis Katramados (Μιχάλης Κατραμάδος) pod pseudonimom Koljas Nisiotis (Κόλιας Νησιώτης) preveo je kratku priču dobitnika Nobelove nagrade „Snopići“ pod drukčijim imenom, „Dobro iverje“.
U novembru 1961. izdavač časopisa „Nea estia“ Petros Haris (Πέτρος Χάρης) u svom članku koji je posvećen Andriću i ima podnaslov „Pisac i čovek“, prenosi celu ranije objavljenu Pracikasovu književnu belešku o Andriću, ali i ističe sa izvornim divljenjem:
„Kada je avion sleteo na atinski aerodrom, izašao je jedan postariji gospodin za koga smo znali da se približava sedamdesetoj, ali nismo ni pretpostavljali da bi mogao biti tako jednostavan, skroman, toliko uzdržljivo srdačan, tako čovek“.
Roman „Na Drini ćuprija“ preveli su Kosmas Politis (Κοσμάς Πολίτης) pod pseudonimom Paris Taveludis (Πάρης Ταβελούδης), koji je počeo objavljivati svoj prevod 20. novembra 1961. u atinskom dnevniku „Poštar“ (Ταχυδρόμος), i pisac filozofskih studija, prevodilac, izdavač, Konstantinos Meraneos (Κωνσταντίνος Μεραναίος). Obojica prevodilaca su se udaljili od francuskog prevoda „Na Drini postoji jedan most“ koji je sastavljen od George Lucien-a (Lucien George). Iako se ti prevodi podudaraju sa originalnim tekstom, razlikuju se u stilu. U stvari Meraneos usvaja prevodilačke napomene Lucien-a i veoma često ih prenosi u svoj tekst. Srazmerne divergencije u pripovednom izrazu originala očigledne su u grčkom prevodu „Travničke hronike“ Meraneosa i Linosa Politisa, najverovatnije posredstvom Mišela Gluševića. Slabo primanje Andrićevog meditativnog dela od grčke čitalačke publike opravdava se ograničenim stepenom poznavanja lirskog identiteta srpskog književnika. Izuzimaju se primljeni od francuskog prevoda „Antologija jugoslovenske književnosti“ Miodraga Ibrovca, prozno delo sa čisto lirskim okvirom „Ex ponto“ i pesma „Povratak“ koje je preveo pesnik, prevodilac Aris Dikteos (Άρης Δικταίος) uz pseudonim Kostas Konstantulakis (Κώστας Κωνσταντουλάκης), a objavio časopis „Nea estia“.
U jesen 1963. Ivo Andrić sreo se u Beogradu sa grčkim književnicima. Istaknut pisac i akademik Ilias Venezis (Ηλίας Βενέζης) u svom putopisnom delu „Putovanja u Rusiju, Dalmaciju, Švajcarsku i Englesku“ (Περιηγήσεις στη Ρωσία, τη Δαλματία, την Ελβετία, την Αγγλία) izdatom u Atini 1973. godini opisuje sastanak sa Andrićem: „Poslednje večeri u Beogradu Ivo Andrić nas je čekao u bašti književničkog udruženja opkoljen od starijih i mlađih pisaca. Tamo je bio i Dušan Matić, impozantna ličnost jugoslovenskih književnika. Ivo Andrić, autentična slava jugoslovenskih autora smejao se na očinski način, pričao je lagano, komentarisao je događaje i ljude sa izuzetnom velikodušnošću i ljubaznosti; govorio je o stranim piscima koji su mu se suprotstavljali prilikom svoje kandidature za Nobelovu nagradu; rekao nam je o sukobu koji je očigledno postojao u švedskom primaštvu Nobelove nagrade i koji je bio vezan za poeziju i prozu u naša vremena. Setio se dana sreće i umora u Švedskoj, Grčkoj i Egiptu“.
Osim prevoda Andrićevih knjiga u savremenom grčkom jeziku: „Travnička hronika“ (Το χρονικό του Τράβνικ), „Na Drini ćuprija“ (Το γεφύρι του Δρίνου), „Gospođica“ (Η Δεσποινίδα), „Nemirna godina“ (Ταραγμένοι καιροί), „Žeđ“ (Η δίψα), „Kuća na osami“ (Το σπίτι στην άκρη της πόλης), „Prokleta avlija“ (Η καταραμένη αυλή), „Smrt u Sinanovoj tekiji“ (Ο θάνατος στον τεκέ του Σινάν), mnoštvo književnih kritika, opširnih studija i vrednih zapažanja eseja uglavnom na osnovu proznih dela dokazuje njegov veliki uticaj na Grke književnike u prošlosti, ali i u sadašnjosti, kao što i da svakako zaslužuje posebno mesto u grčkom kulturnom životu.
Savremena grčka književnost
– Poslednjih trideset godina grčko društvo orijentiše se ka masovnom čitanju proznih dela čiji je izuzetni uspon dovelo do očiglednog marginalizovanja pesničkog stvaralaštva.
Više u delikatnim nadahnućima modernih pisaca primećuje se dominantna tenzija ka osnovnim obeležjima privatnog života i istovremeno ka otvorenom preziranju političkih situacija. Neposredno, tradicionalna izražajna sredstva zamenjuju se od minimalizma, parodija i spretnog mešanja različitih pripovedačkih žanrova.
Među najpopularnije predstavnike grčke književne scene uvrštavaju se:
(i) Janis Ksantulis (Γιάννης Ξανθούλης) koji je jedan od najproduktivnijih pisaca romana i dela za dečje pozorište, kao što su: „Velika smrt“ (Ο μεγάλος θανατικός), „Mrtvi liker“ (Το πεθαμένο λικέρ) i „Božićni tango“ (Το τανγκό των Χριστουγέννων);
(ii) Evgenija Fakinu (Ευγενία Φακίνου) prezentirajući romane „Astradeni“ (Αστραδενή) i „Sedmi komad odeće“ (Το έβδομο ρούχο) osvrnula se majstorski na ponovno razmatranje političkoekonomskih reformi u grčkom društvu;
(iii) Zirana Zateli (Ζυράννα Ζατέλη) sa zanimljivom zbirkom pripovedaka „Proslogodišnja verenica“ (Περσινή αρραβωνιαστικιά) i realističnim romanom „U sumrak se vraćaju“ (Και με το φως του λύκου επανέρχονται) zaslužno očarala je grčke čitaoce;
(iv) Hristos Homenidis (Χρήστος Χωμενίδης) u šire prihvaćenim romanima „Mudro dete“ (Το σοφό παιδί) i „Pobeda“ (Νίκη) pokazuje izvanredan spektar tema i subverzivni humor, dok oduševljava uravnoteženom kombinacijom političkih nijansi i humanitarnih poruka.
Bavite se prevodilaštvom. Kako doživljavate tu ulogu?
– Dugogodišnja saradnja sa četiri prevodilačka biroa oličava unutrašnju potrebu za direktnim kontaktom i konstruktivnom interakcijom sa stranim jezicima uopšte, a konkretnije sa savremenim srpskim.
Uprkos stečenom doktoratu, i činjenici da skoro svakodnevno tokom nastavnog procesa i ređe preko međuljudskih kontakata komuniciram na srpskom jeziku, čini mi se da zaboravljam njegove semantičke parametre ili morfosintaksičke strukture.
Kao efikasan „lek“ deluje često bavljenje prevođenjem zvaničnih dokumenata (pravnih, finansijskih, medicinskih itd. tekstova) sa ili na ruski, i jezika bivše Jugoslavije (izuzev slovenačkog). U šali, na osnovu doživljaja mislim da podsvesno asociram samog sebe sa mitskim Uliksom: pribegavam emotivnoj udobnosti voljene supruge (srpski), dok tražim avanturističku prirodu šarmantne ljubavnice (ruski), i namerno izbegavam strogu, a mudru taštu (arapski).
Što se tiče proznih ili pesničkih dela srpskih autora koje sam preveo na novogrčki, osim očigledne satisfakcije za stabilno cenjenje od poznatih izdavača, osećam moralnu obavezu da poštujem izvorni jezik, ali i da verno služim primarnom piščevom nadahnuću. Stremljen rezultat ojačava se od dobrovoljne identifikacije sa prosečnim čitaocem: vrlo pažljivo čitam čitav tekst koji treba prevesti, kako bih otkrio tematsku osu i procenio kulturnu pozadinu štiva. Paralelno, ova uspešna metoda pokriva ugušenu ljubav prema čitanju: fizička iscrpljenost i mentalni napor koji potiču iz svakodnevnog maratona lišavaju me apsolutnog opuštanja i mentalnog blagostanja koji na jedinstveni način izviru iz neke dobre knjige.
Terminologija i prevodilaštvo
– Precizan prevod specifičnih termina koji karakterišu leksički „mozaik“ pravnih, medicinskih ili ekonomskih tekstova, kao i diplomskih radova mojih studenata na Vojnoj akademiji i Akademiji vazduhoplovstva predstavlja pravi naučni izazov. Lak pristup relevantnim jednojezičnim ili dvojezičnim rečnicima, korisnim lingvističkim ili leksikografskim radovima, a i neprestano aktueliziranim bazama podataka od terminoloških tela sa sedištem u grčkim ili stranim visokoškolskim ustanovama ne obezbeđuje uvek odgovarajući prevodni ekvivalent. Pouzdano rešenje za pomenuti ćorsokak je uporna potraga za bibliografskim izvorima u univerzitetskim bibliotekama u Atini. U krajnjem slučaju, obraćam se domaćim i stranim kolegama koji su spremni da mi daju verodostojna objašnjenja oslobađajući me opisane nevolje.
Lektura
– Jezička normalizacija pisanog teksta, koja ima za cilj da ga u potpunosti uskladi sa neprikosnovenim gramatičkim i pravopisnim pravilima, izuzetno je zamoran zadatak. Ipak, to intelektualno opteređenje nestaje kada učestvujem u velikoj radosti autora koji uočava ispravnu verziju svog dela.
Osim besprekorne saradnje sa pokojnom Koraljkom Crnković (2013) imao sam priliku da se bavim lektorisanjem univerzitetskih priručnika:
(i) 1996. ~ prof. dr. Andreas Panajopulos (Ανδρέας Παναγόπουλος): „Tukidid. Istorija Peloponeskog Rata, Sedma Knjiga“ (Θουκυδίδου Ιστορίαι, VII Βιβλίο);
(ii) 2013. ~ prof. dr. Steljos Zerefos (Στέλιος Ζερεφός): „Digitalne performanse osvetljenja: Teorija i Primene“ (Ψηφιακή Απόδοση Φωτισμού: Θεωρία και Εφαρμογές);
(iii) 2014. ~ prof. dr. Natalja Voevutko (Natalя Voevutko): „Komentarisanje i sažeti prikaz novogrčkih tekstova“ (Σχολιασμός και περιληπτική παρουσίαση κειμένων Νεοελληνικής Γλώσσας).
Razgovarala, Snežana R. Radulović
