Преселио се на небо Милинко Радуловић, тихо као што је живио. Попут људи сјенки из чувене Лесове пјесме што кроз живот нечујно и тихо ходе. Ходио је и он најчешће трновитом стазом али се никад није жалио, па и кад је остајао без најближих, прво без супруге а потом и без ћерке јединице.Губитак који би многе сломио али не и њега. Природно обдарен смиреношћу и мудрошћу након болних губитака био је некако још разборитији, искуственији, са необичним даром за лијепу и поучну причу, савјет, поуку. Након болних трагедија потпуно се окреће Манастир Жупа Никшићка . Био је и отац и брат, мати Ефимији и сестрама монахињама. Десна рука у вољи и невољи, чврст и сигуран ослонац, спреман на сваку врсту помоћи у сваком тренутку.Ми који смо га боље познавали прозвали смо га игуманом и није се љутио, чак ми се чинило да му је и годило. У Русији такве људе зову баћушка и он је са правом могао понијети и то име. Манастир му је био као кућа и више од тога. Била је част и привилегија познавати Милинка, дивну људску душу, пуну љубави и разумијевања. И зато ћу само рећи путуј игумане и не брини за манастир, пазићемо га можда не као ти али ћемо се трудити знајући да нас гледаш негдје са тих недокучивих небеских висина гдје си се само преселио јер нема смрти већ само сеоба.
Велимир Луле Касалица