ПРЕИМЕНОВАЊА српског етноса било је више: једна су стара, рекло би се природна, док су друга нова, из пројеката дубоке државе тј. интернационалне мафије као ковача лажних нација. Али, српски језик и српски народ нерашчлањиво су јединство идентитета. Ово, говорећи о преименовању народа, за „Новости“ каже др Радмило Н. Маројевић, професор Катедре за славистику Филолошког факултета Универзитета у Београду.
Нашавши уточиште у средњем Подунављу међу Словенима, протоСрби су свом индоиранском имену Срби додали одредбу Словено. Селећи се на север ословењени Срби у неким случајевима користе старо и уже име (лужички Срби), у другим ново име ширег значења (новгородски Словени). С друге стране, из западне, перспективе романско-германске цивилизације по дефиницији Николаја Трубецког, на СловеноСрбе се преноси етничко име Илири, име житеља античког Илирика који су се стопили са Словенима (тачније: утопили се у Словене)“. Могли бисмо рећи: утопили су се у Србе, али су СловеноСрби били тада само део још јединственог, али дијалекатски разуђеног словенског језика/народа – каже проф. Маројевић.
Наш саговорник подсећа да је прапостојбина свих Словена било средње Подунавље, на Дунаву и његовим притокама, од српске Велике Мораве до чешке Мораве, како је лингвистичком анализом потврдио Олег Трубачов, који додаје: а највероватније и прапостојбина Индоевропљана.
– Одатле су се Словени несметано ширили на југ (на њихову територију доселили су се Грци из Мале Азије), кретали су се на север и североисток, где долазе у контакт с народима индоиранске групе индоевропских народа, од којих су позајмили и именицу Бог, и у значењу „божанство“ и у значењу „богатство“. ПротоСрби су унели у нову словенску заједницу не само именицу Бог, него су донели и свој специфични, и уникални, пантеон у коме су били и племенски богови. С примањем хришћанства, а хришћанство су протоСрби усвојили врло рано, кад и даљи и ближи суседи (Јермени и Грузини), ти древни Срби дан поклоњења своме племенском богу поистоветили су с најближим хришћанским свецем (а то и јесте слава као етничка карактеристика Срба коју не знају други словенски народи, а ни друге познате етничке заједнице). И неке друге елементе културне традиције, као што је налагање бадњака, ти древни Срби саобразили су хришћанству – истиче Маројевић.
САЧУВАЛИ НАЈМЕЛОДИЧНИЈИ ЈЕЗИК
САЧУВАЛИ су Срби из прапостојбине својих очева и дедова и најмелодичнији акценатски систем, који су у новој домовини, у сродном, словенском језику, још и усавршили. У том погледу данашњи српски језик је најархаичнији и најмелодичнији не само словенски него и индоевропски језик. Нема му премца ни у Европи ни у Азији. Најбоље су Срби сачували и прасловенски (и праиндоевропски) епски стих, асиметрични десетерац, а и лирски стих, једанаестерац. Чувају и гусле док су други преузимали реч, али не и инструмент – подсећа проф. Радмило Маројевић.
Додаје и да су протоСрби имали, а имају га и савремени Срби у традицији, уникални етички кодекс познат у науци као „стид Асанагинице“:
– Асан-агина љубовца по том кодексу, дакле од стида, не може да посети рањеног мужа (али то Асан-ага, који није био етнички Србин, није разумео). Жена не може да жали мужа па ни да му на гроб иде (у Љубишиној приповести „Горде или Како Црногорка љуби“ снаха моли свекра да јој сина не сахрањује на истом месту где и мужа како би синовљи гроб могла обилазити). Жена не зове мужа по имену нити му се обраћа (каже за њега Он, а муж за њу Она). Прадед Милорада Симића мора да скаче кроз прозор да га отац не би затекао с женом у соби где су се нешто договарали. Док су те етичке концепте чували, Срби нису знали за Едипов и Електрин комплекс, па ни за инцест.
На питање где је било матично станиште протоСрба, ко су им били први суседи, професор одговара да су им североисточни суседи као сродни народ били Јаси.
Он указује да су југозападни суседи протоСрба као сродни народ били данашњи Лази.
ЈУНАЧКИ ГИНУЛИ И ПОБЕЂИВАЛИ
КОЈЕ значење има етноним индоиранског порекла Срби?
– Мада је Олег Трубачов, водећи етимолог епохе, о именима словенских народа писао у својим радовима, поставио сам му ово питање. Он ми је, уз извесно снебивање, одговорио: „Головорез, тј. ‘они који одсецају главе'“. Места снебивању нема ако се зна да је Француз Гиљотен изумео гиљотину као облик „хуманог“ извршења смртне казне. Срби нису мучили своје противнике него су јуначки гинули и јуначки побеђивали доносећи турске главе као ратни трофеј. Са значењем етнонима Срби везана је и семантичка компонента „они који једним замахом мача могу одсећи главу, и волу ораћему ако треба“. За то је била потребна изузетна снага у руци, по којој се са Србима нико није могао мерити – закључује Маројевић.
– О њима нам зналачки саопштава у својим репортажама Борис Субашић из „Вечерњих новости“. Треба рећи да су даљи суседи Јаса, Срба и Лаза, тј. ове гране индоиранских народа, били само Јермени као индоевропски народ. На ту територију су рано дошли Грузини, који су се уклинили међу те народе, а много касније Турци. Тамо су живели и преци данашњих Албанаца, у кавкаској Албанији, све док нису доведени на Сицилију, где су, по дефиницији Трубецког, били напола романизовани, затим су пресељени на Балкан, у малу енклаву Арбана, југоисточно од Проклетија, коју су Срби метатезом ликвида преокренули у Рабана, па је под тим именом и сачувана као макротопоним, и као нова насеобина тога индоевропског народа. Сва суседна места била су српска односно словенска, арбанизована су насиљем и методом чопора.
– Пре четири деценије, у московском научном часопису „Тимологи“ за 1981, кориговао сам руске историчаре језика, који су сматрали да је облик Јасиња у староруским летописима патроним, име по оцу у значењу „Јасијева кћи“, доказавши да је то женски етноним, име припаднице народа Јаси, становника древне Аланије, савремених Осетина. Северна Осетија је у саставу Руске Федерације, док је Јужна Осетија била административно у Грузији, све док је Руси нису ослободили од покушаја геноцида. У Осетији је боравио Зоран Костић, песник, данас водећи зналац и преводилац руске поезије. Он сведочи да су потпуно истоветни погребни, удадбено-женидбени и други обичаји Осетина и Срба у Црној Гори и Херцеговини – наглашава Маројевић.