ИДЕОЛОШКИ ГУЛАШ: Између Титових слика у Београду и „Томпсона“ на Цетињу

На друштвеним мрежама недавно је пажњу привукла објава кориснице под псеудонимом „Викторија Зеленски“, која са поносом промовише београдски ресторан „СФРЈ“. Иако на први поглед дјелује као обична носталгија за прошлим временима, овај примјер отвара питање дубоког парадокса који прати дио данашњег црногорског друштва.
Југославија као ресторан, „Томпсон“ као химна?

Феномен који многи називају идеолошким лутањем огледа се у невјероватној способности појединца да истовремено:

• Велича социјалистичку Југославију кроz посјете тематизованим ресторанима пуним Титових слика.
• Слави симболе и музику Марка Перковића Томпсона, чији је цјелокупни опус изграђен на рушењу те исте Југославије и њених вриједности.
  Контрадикција „државотворне“ мисли
  Занимљиво је посматрати како се у истом наративу преплићу похвале амбијенту „пуном Титових слика“ и анимозитет према Србима, истом оном народу који је кроз историју често био највећи заговорник очувања југословенског оквира.

„Ово је ресторан СФРЈ… амбијент је јако пријатан, увијек је гужва“, пише Викторија уз црногорску заставу на профилној слици, док у коментарима детаљно објашњава како доћи до овог „југословенског кутка“ у срцу Београда (адреса Велике степенице 1).

Београд као „мрска“ дестинација коју сви посјећују

Док се кроз политички дискурс Београд често представља као центар „хегемоније“, реалност на терену – и на друштвеним мрежама – показује нешто сасвим друго. Београд остаје главна дестинација за провод, храну и носталгију чак и за оне који се у Црној Гори труде да повуку што дубљу линију раздвајања.

Питање за наше читаоце: Како ви коментаришете овај спој југословенске носталгије и савремених националних набоја? Да ли је у питању искрено увјерење или само селективно сјећање?