Протекло је висе од осам деценија од застрашујућих злочина у никшићком крају које су починили припадници партизанског покрета, а да истина о њима никада није изашла на видјело већ И даље чами у утроби земље. Многе јаме безданице постале су јаме гробнице у којима И дан-данас чаме кости невиних мученика који никада своје руке нијесу окрвавили већ им је највећи гријех што нијесу хтјели да припадају комунистичком покрету! У тмини и мемли, далеко од Сунца, труну кости на око триста убијених метком или маљем угледних домаћина Из горњепољског краја – племенских првака, свештеника, интелектуалаца, жена, стараца, свештеника и официра краљевске војске у злогласној јами Котор. Сви они као и њихове уцвиљене фамилије чекају дан када ће бити извађене из мемле и уз крст и свијећу опојане и достојно сахрањене како доликује божијем створењу – човјеку.
Прохујале су 82 године откако су комунистички џелати на отвор јаме Котор недалеко од Никшића навукли огромне стијене не би ли прикрили злочине партизана које су чинили у континуитету од почетака 1942. па све до средине наредне године. У утроби безданице претпоставља се налази се на стотине убијених људи. Деценије су пролазиле, а камене громаде нико није помјерао. Породице убијених вапе да мученичке кости њихових најближих коначно буду извађене из јаме и дочекају смирај у вјечно коначитште. Али, готово прође људски вијек, а нико се није усудио да то уради.
У јами Котор нијесу само кости угледних мјештана, племенских првака, свештеника, официра краљевске војске, учитеља из Видрована, Никшића, Голије, Пиве, него и бивше бањско-вучедолске општине и многи други. Убијени су зато што су били политички противници нове комунистичке власти, заклети доживотно краљу и отадзбини. Довољно да им се наметне хипотека „домаћих издајника и сарадника окупатора“.
Осим невиних житеља, у безданици су завршили и тадашњи угледни грађани попут Риста Матовог Бјелице, који је био капетан бањско-вучедолске општине. У првој књизи „Страдање србске цркве од комуниста“ протојереј Велибор Џомић наводи да је у јами Котор сурово страдао и парох вучедолски, свештеник Васо Поповић, који је убијен јануара 1942. године заједно са капетаном Бјелицом. Комунисти су их, наводи Џомић свједочење проте Милоша Перовића из Никшића, ухапсили и спровели у манастир Пива, а одатле у Горње Поље. Бивши комунистички режим покушавао је на све начине да истину која чами у јами, остави у том мраку.
Нова прича прекирвена велом тајне почела је да се открива почетком априла 2008. године када сам са пријатељем професором Васком Вујичићем сасвим случајно наишао на „рупу“ у коју су запечаћене многе људске судбине. Вујичић ми је причао да је као дијете често пролазио тим путем када је ишао у школу на Видровану. А на отвору јаме била је стијена тешка стотине килограма коју смо нас двојица једва успјели помјерити. Осјетио сам језу И неку чудесну тишину коју је реметило одзвањање наших корака по камењу и стијенама. Када смо схватили да смо дошл на мјесто гдје се одгиравала драма невиних људи чији животи су завршили у дубин од преко тридесет и висе метара, смогао сам снаге, видно психички исцрпљен, да направим неколико фотографија овог мјеста и запамтили стратиште невиних људи. Запалили смо неколико свијећа за њихове душе, окадили тамјаном отвор јаме и у њену утробу убацили дрвени крст који сам за ту прилику донио из манастира Јован До, скиту манастира Острог. По обављеном послу, прилчно потрешени свратили смо у оближњу кафану „ВИР“ на Виру не би ли се окријепили и одморили. Али ту се, нимало случајно, нашао син једног од егзекутора над јамом Котор који нас је “дочекао” најприземнијим увредама и пријетњама тражећи од нас одговоре на питања – ко нас је послао и шта има да ми тражимо и да се мотамо око јаме.
Али притисак тешких стијена које су постављене на отвор јаме Котор прије осам деценија, није могао довијека трајати. И оне су временом “пукле” као и лаж којима се „пумпао“ народ. Са колегиницом Биљаном Брашњо 29. јануара 2018.године отишао сам на отвор јаме. Уз помоћ специјалне фото-видео опреме, коју сам лично финансирао и направио својим рукама, успио сам да на дубини од 33 метра и 30 цм фотографишем утробу јаме у којој сам затекао стравичан призор. До тада у Никшићу, они којима то није било у интересу да се истражи, тврдили су да у тој “рупи” повише Видрована нема људских костију, а “истражиитељима” су оштро поручивали да се ману ћорава посла. Неки прије мене покушавали су да са знатно јачом и скупљом опремом дођу до костију мученика, али у томе нијесу успијевали. Прве снимке које сам направио однио сам код никшићког ортопеда др Дејана Павличића који је на основу показаниг фотографија, мени и Биљани Брашњо потврдио да се ради о људским костима. Од тада је кренуло све! Вишедеценијско ћутање “прооворило је” , а огласиле су се и породице убијених и убачених у Котор јаму, безданицу.
„Дан” је одмах објавио језиве фотографије из злогласне јаме од којих се леди крв у жилама. Очекивала се хитна реакција тужилаштва и полиције како би се јама истражила, а остаци страдалих били ексхумирани и достојно сахрањени. Зачуђује да нико од надлежних истражних органа, није имао сазнања о овој јами и евентуално покренуо неке истражне радње. Након што је „Дан“ објавио ексклузивне податке о јами, добили смо два оригинална документа која свједоче о њеном постојању. Први из децембра 1942. године – у питању је обраћање тадашњег протојера ставрофора Милана Ћуковића, командиру Жандармеријске чете никшићке. Прота Ћуковић је молио да се поведе истрага о смрти свештеника Васа Поповића, којег су стријељали партизани у Горњем Пољу, а потом га бацили у тамошњу јаму, На молбу Данице Кокољ, удовице Обрада Кокоља, Општина никшићка, је децембра 1942. године издала увјерење у којем су изјаве два свједока о смрти њеног супруга. Обрад је иначе био ложач на жељезници, а убијен је и бачен у јаму у Горњем Пољу а да никоме није око затрунио.
“Знамо тачно и под пријетњом заклетве и законске одговорности тврдимо да је молитељкин муж, покојни Обрад Јованов Кокољ, ложач на жељезници, погинуо 6. јануара 1942. године у Горњем Пољу, од стране комуниста-партизана, када су га одвели и убили, а потом га бацили у јаму. До данас није вађен из јаме, те ни опијело над њим није извршивано, изјава је свједока Гаврила Албијанића и Јова Реповића, која је наведена у издатом увјерењу.
Да су у злогласној јами Котор, у мјесту Дубраве код Никшића, током Другог свјетског рата партизани-комунисти убијали невине мјештане тог и других крајева Црне Горе свједок је породица Благоте Маркова Мићуновића из села Трепча. Након што је „Дан” у неколико наставака објавио податке и моје ексклузивне фотографије о постојању људских костију у бездану у Дубравама, нашој редакцији обратио се Благотин унук, који носи његово име, како би испричао сурову истину судбине породице свог дједа. Његов стриц Михаило, истакао је Мићуновић, једна је од бројних жртава чији се посмртни остаци, највјероватније, налазе у јами „Котор”.
“Стријељали су га 1942. године у Горњем Пољу код Никшића и сигурно су га бацили у јаму „Котор”. Убијен је због ријечи које је изговорио одбијајући да учествује у ратном походу на браћу припаднике краљевске војске: „Нећу да идем на браћу Васојевиће!”. Управо та реченица предодредила је трагичну судбину читаве Благотине породице којем су убили и сина Вука, кћерку Вукосаву, а касније и њега 1944. године – испричао је Мићуновић.
О стравичним злочинима комуниста својевремено је мени И новинарки Биљани Брашњо свједочио сада преминули Радомир Радуловић из горњепољског села Заврх. И у његовој породици партизани су марта 1942. године направили покољ убивши му у родној кући, за столом током вечере, оца Станка и дједа Спасоја.
“Слушао сам као дијете о јами „Котор“, знају људи овог краја гдје је, али не смију да кажу. Колико знам у њу је први бачен један Жупљанин који је новембра 1941. године дошао код пријатеља у Мокру Њиву, Заврх и Милочане на славу Аранђеловдан. Кад је кренуо назад узвикивао је „Живио краљ Никола“. Милочански партизани су га одмах ухватили и спровели у Горње Поље. Ваљда су му судили, а онда га повели, наводно, да заједно са њима пође до Рисна и Котора гдје су овдашњи мјештани куповали со и друге намирнице. Кад је схватио куда га воде покушао је да се брани, али су га надјачали и кундацима оборили и потом, како су ми причали, полуживог бацили у јаму”, испричао је старина 2007. године, а свједочење о крвавој вечери у његовој кући објавио је наш тадашњи недјељник „Ревија Д“.
Унук Риста Бјелице, капетана Бањско-рудинске капетаније Милија Крстов Бјелица истиче да је од поменутог догађаја прошло више од осам деценија и практично више нема живих свједока
„Имајући у виду да су нашој породици познати налогодавци и егзикутори убиства мога ђада Риста, наша деценијска надања сведена су само да се мученичке кости невиних жртава из јаме “Котор” коначно изваде, угледају свјетлост дана и достојнојно сахрањене. Немамо никаквих претензија ни намјеру да судским путем тужимо било кога, виновнике ових нецивилизацијских злочина препуштамо суду историје и Божијем суду, нимало не сумњајући да ће и један и други суд донијети правичну пресуду. Ристо Матов Бјелица родјен 1896 године у селу Убла – Опутна Рудина. Био је један угледних градјана, кум, комшија, човјек од помоћи сваком невољнику. Четири мандата био предсједник Вучедолско-бањске општине и вијећник у три мандата Зетске Бановине, ратник и учесник битака за ослободјење Црне Горе и Србије на Скадру, Мојковцу и Брегалници. Због неслагања са тадашњим комунистичким системом и њиховим активностима сурово је ликвидиран у јануару 1942 године, заједно са парохом Вучедолским свештеномучеником Васом Поповићем, заједно су бачени у јаму “Котор”. Ни једно од његово шестеро дјеце није дочекало да достојно сахрани невине младе кости свога честитог оца. Његови потомци на своја плећа преузели су хипотеку да су то дјеца „Риста издајника“. Годинама наша кућа била је заобилажена и скоро нико није у њу свраћао, иако је мој ђед Ристо имао 42 кумства. Нико код нас није свраћао, не што није желио, већи што није смио, чувајући тако главе својих породица” каже Бјелица и истиче да се нада, да ће држава Црна Гора показати своје демократско лице и извадити невине кости свих зртава по Црногорским јамама и омогуцити им право на гроб, званично осудити злочин, а невине жртве и њихове потомке рехабилитовати”, рекао је Бјелица
Прекаљени инструктор Горске службе спасавања у Никшићу Стеван Стево Вујичић (84) каже да је спреман да се и у овим годинама спусти у јаму “Котор” и извади кости убијених људи да се појављују разни људи и организације, али нико не зове оне који су то безброј пута радили, вадећи живе и мртве из ријека, јама и провалија.
“Када сам прије три деценије вадио кости из јама по Грахову нигдје није писало да се то не смије радити. Ни у Уставу нити било којем закону. Све смо кости извадили и достојно сахранили. Питам се која је разлика између оних кости у Грахову и ових у јами Котор као и још јама око Никшића. Држава Црна Гора је прије десетак година помогла да се сакупе све кости Њемаца и Италијана, погинулих у Другом свјетском рату да се достојанствено сахране. Јама Котор је само синоним за све јаме око Никшића. Ако сада ова генерација не извади кости из комунистичких јама, млађи сигурно неће.Молим Владу Црне Горе да позове све заинтересоване, да се формира одбор који би спровео ово хумано дјело. Прошло је 80 година и сада су убице и жртве једно исто, само костури. Они су се већ помирили па би људски било да се овим чином и ми помиримо. Не тражимо освету него посвету”, поручио је Вујичић, наглашавајући да је он и његова екипа спремна и опремљена за вађење костију невиних жртава и истиче, пожуримо јер предуго чекамо.
На ову причу уклапа се И недавно објављена књига “Прикривене гробнице: Службени табу”, коју су објавили Савјет за грађанску контролу рада полиције и Удружење правника Црне Горе. Књига говори о односу према прикривеним мјестима страдања у политичком насиљу из прошлости. Аутори су годинама истраживали шта држава ради како би дошли до података да је у јами Котор, у никшићком мјесту Кулине, бачено 300 тијела људи које су комунисти убили од 1942. до 1943. године на територији општине Никшић. Аутори те студије – Александар Саша Зековић, Зорана Баћовић и Зоран Челебић, у књизи наводе да су више пута, од октобра 2020. до 2024. године, од Министарства правде тражили одговоре – да ли је тај владин ресор предузимао одређене активности у односу на прикривене гробнице из и након Другог свјетског рата
“Након више писаних пожурница (ургенција) Министарство за људска и мањинска права је саопштило да од октобра 2020. године до пружања одговора Савјету за грађанску контролу рада полиције нијесу предузимане било какве активности поводом прикривених гробница нити су, тим или сличним поводом, контактирани од стране других државних органа”, наведено је у књизи. Тако у поглављу “Превладавање подјела према мртвима” анализиране су активности у Влади поводом прикривених гробница, најаве образовања комисије за истину и помирење и званичне меморијализације насиља и помирења.
Одговоре су тражили од предсједника Владе и министра правде и интересовали се да ли су им познате било које активности које су предузете тим поводом. Затражено је и достављање копије списа који се односе на истакнуто питање. Одговори су И даље на стенд-бају…
Извор: Жељко Шапурић
