Историјска анализа наратива који ствара квазиисторијска наука у Црној Гори
Пише: Спасоје Томић , магистранд историје
Историјска наука у Црној Гори, посебно она њена грана која се развија у саопштењима НВО сектора, твитер-профилима и пригодним протестним говорима, има особину а то је да број жртава у њој расте сразмјерно временској дистанци од догађаја. Што је догађај даљи, то су гробнице дубље, а бројеви округлији.
Тако смо за 1918. годину, захваљујући историјској методологији „чуо сам од кумовог стрица“, дошли до десетина хиљада побијених, иако Црна Гора у том тренутку није имала више од 350000 становника, па је само прича бесмислена. Али наука не смије да смета наративу.
У том духу, логично је поставити питање: шта ће бити са Белведером 2021?
Тог дана, наиме, догодио се историјски спектакл без преседана, држава је интервенисала да омогући да се у држави одржи вјерски обред, а дио грађана је то доживио као окупацију, агресију и – по свему судећи – геноцид у покушају. Сузавац је проглашен хемијским оружјем, шок-бомба симболом фашизма, а полицијски кордон — поновним уласком „великосрпске чизме“.
Нико, додуше, није погинуо ( Богу хвала и никада се не десило никоме) . Али то никада није била препрека озбиљној интерпретацији.
Данас се каже да је било „брутално“. Сјутра ће бити „крваво“. За педесет година — „масакр“. А за сто година, ако историјска школа буде доследна сама себи, на Белведеру ће пасти најмање неколико стотина недужних, најчешће младих, најчешће ненаоружаних, и готово сигурно — пјесника.
Тада ће неки нови хроничари писати како је „режим из Београда“ послао своје снаге да угуше „цетињску младост“. Цетиње ће мејби бити туристичка зона са аудио-водичем „Путем страдања“.
Не треба сумњати да ће се тражити:
Белведерске споменице
Дан сјећања
Научни скупови са унапријед познатим закључцима
И обавезна формулација: „још недовољно истражен злочин“
Јер ако је могуће да 1918. године „изгине“ онолико колико није могло зашто би 2021. била скромнија?
Историја, кад се препусти машти, не тражи чињенице. Тражи вријеме.
А Белведер га, по свему судећи, има.
И зато питање више није хоће ли бити белведерских споменица.
Питање је само колико ће их бити, и да ли ће се дијелити постхумно.