Стање хришћанског живља у Херцеговини је током шесте деценије XIX вијека бивало све теже и несносније тако да се сваког дана очекивао народни бунт или боље рећи наставак устанка из 1852. године. Да до стихијног устанка не би дошло, постарао се Лука Вукаловић, вођа устанка из 1852. године, који је крајем љета 1857. године у Бијелој гори организовао тајни састанак племенских главара источног дијела Херцеговине. Скупу су, према књизи Радована Ждрала Херцеговачка рапсодија (Будућност, Нови Сад, 2003, стр. 53-61) учествовали: од Бањана Јован Баћовић и Ђоко Миљанић, од Пиве поп Жарко Љешевић и Арсеније Гаговић, од Дробњака Милутин Башовић, Милован Караџић и поп Милован Томић, од Шаранаца Зуко Рајчевићи Јоксим Кнежевић, од Никшића Васко Озринић и Сава Ђурђевац, од Рудина Вук Алексић и Раде Бабић, од Гацка Богдан Зимоњић и Томо Вукомановић, од Голије Дука Канкараш. Састанком је руководио Лука Вукаловић, а трајао је три дана и двије ноћи. Према наводима аутора наведене књиге племенски главари су детаљно износили стање из својих племена. Вук Алексић је истакао да Турци не признају наредбе које долазе из Цариграда већ по својој вољи намећу којекакве порезе које народ не може испунити; поп Богдан Зимоњић је говорио како се и на који начин прикупљају порези у Гацку, а потом се жалио на пограничне Црногорце који нападају и пљачкају, па и убијају по Херцеговини не само муслиманске већ и поједине припаднике српског народа; Јован Баћовић је нагласио да се десетина прометнула кроз четири закупничке руке при чему је сваки закупац узимао свој дио, што је, уз остале намете, присилило 180 породица из Бањског кадилука да пребјегну у Црну Гору или Аустрију; Васко Озринић је извијестио да су сељаци из свих села Никшићке Жупе протјерали закупце, па сада очекују сукобе, претпостављајући да то Турци неће лако пребољети; Милутин Башовић је детаљно описао који се све намети примјењују у Дробњаку уз принудно гајење дувана који одузимају Турци с обзиром да је на дувану добра зарада у Аустрији. У вези са узгајањем дувана и начина како се опорезује укључио се и Лука Вукаловић наглашавајући да се сељацима не исплати радити на њему, али су принуђени, јер у супротном иду у апс. Јоксим Кнежевић је навео да је ага у Шаранцима уз остале намете увео и порез на димњаке, као и да су Турци приликом рата против Црне Горе узели сву пшеницу и јечам не остављајући ни килограма домаћинствима. Уз дота-дашње намете ага је завео наплату приликом женидбе, удадбе, смрти, те нема радње на коју ага није измислио надокнаду.
Поп Жарко Љешевић се жалио на фанариотске владике које поставља Патријаршија из Цариграда и који умјесто да штите народ раде у своју корист како би надокнадили трошкове исплаћене приликом куповине владичанског мјеста. Њихова спрега с Турцима је очигледна с обзиром да једни другима излазе у сусрет. Потом се у разговор укључио Дука Канкараш из Голије, за којег је Вукаловић рекао да је „млад и отресит устаник, отворен на ријечи и пргав ко поскок.“ Његов говор, с обзиром да се разликовао од осталих, преносимо како је у књизи наведено.
„Није, браћо, ни све до Турака и онијех Црногораца, који су у мањини међу нама. Немојмо све на њих. Без Црне Горе ми на Турке не бисмо могли ни камичак бацити. Упитајмо се какве су наше мјере. Да видимо какви смо то ми. Само ропћемо и плачемо, ропским сузама залијевамо ови кам а никако да се, ко људи, исправимо и кажемо: не више! Не даље! Доста, да ћемо сви до једног изгинути! И што је бивало буна, брзо су се тулиле, јер је већина ћутала свак гледајући да не пострада и да неко други за њ извади врућу кртолу из ватре. Истину говорећи, и ништа не уљепшавајући, то је наша слика! Ево и сад, да донесемо одлуку, да се дижемо, виђећете колико ће их се приватити пушака! Читава села би стала шћућурена као зец у грму док хајка не прође. Нијесу ли и наши стари прије, кад би терет додијао, дизали се, па како је било? Мањина се дигне, већина гледа да ништа не изризикује. Нијесмо ли 1852. године читава села гонили да се дижу? Тако ће и овога пута бити, виђећете. Што дуже робује, у чоеку се све више утуљује оно људско и јуначко. Рађати се и умирати у ропству, из паса у пас, не може да не остави биљег на души, ма како крепка била. Кад пјевамо о старим јунацима данас, чини нам се да нијесу поникли из нашег народа. Све се осврћемо питајући се који би то данас био Милош Обилић, Старина Новак, или Бајо Пивљанин. А без Обилића нема узданице. Преовладао кукавац који не види смисао ни у каквом отпору злу. Многи мисле с не може се с нашом нејачком снагом ударити на царство, а без ичије подршке. Има у томе здравог суда, вазда се гинуло, па шта се постигло? Пошље је било још горе, јер би се Турци светили… Не виде људи излаз осим што трпе па како им је тако им је. Гледам неки дан, наредио наш Хамза-бег тројици браће Кнежевића да тегле јарам умјесто волова, који им зимус поскапаше од глади, па сад немају на чему да узору Хамзи-бегову земљу. Мислите ли да су се успротивили? Не! Упрегоше сва тројица браће, а све снажнији од снажнијега, увукоше главе у јарам, два у јарам а трећи држи за рало и виче: ‚Ајс, Миловане, ајс, Ристо‘. Искупило се цијело село, наћеро их Хамза да гледају како ће проћи сви који буду одбијали да му служе. Скапаће та тројица у бразди прије него ће се побунити. Нити ће они који гледају тај срам и понижење притећи у помоћ. Дуго ропство створи роба.Они који владају људима добро знају да је чоек податан, само га треба чврсто држати у власти… Ето, хтједох рећи да морамо знати кад крећемо у нови устанак, с ким ћемо га водити. Људи су подобро омалодушили послије прошлог устанка.“
Тако је Дука Канкараш, умјесто описа стања у свом крају, за које су, као и за све остале реоне, мање-више сви знали, свој говор усмјерио на конкретна питања устанка, стављајући до знања организаторима с каквим ће се тешкоћама суочити и како постојеће проблеме уклонити или бар смањити.То је могао урадити човјек, који је, као што се види,проникао у душе ћпоробљених, указујући на узроке који су довели до таквог стања с којим се он није мирио. Његов говор је утицао те је скуп прекинуо с дотадашњим жалопојкама и једногласно донио одлуку да се приступи организовању устанка с тим што је упућена делегација (Лука Вукаловић и Лука Петковић) на Цетиње ради упознавања књаза Данила с надом да с црногорске стране помоћ неће изостати.
Устанак је, као што је познато, масовно захватио источну Херцеговину, довео до славне побједе на Граховцу уз разграничење Црне Горе и Турске, али и до Другог Омер-пашиног удара на Црну Гору.