Na današnji dan (23. oktobar) 1912. godine, pobjedom Prve srpske armije, pod komandom regenta Aleksandra Karađorđevića, nad turskom Vardarskom armijom Zeki paše, okončana je Kumanovska bitka, ključna u Prvom balkanskom ratu.
Velika pobjeda kod Kumanova bila je prva srpska pobjeda u Prvom balkanskom ratu i označila je skori kraj turske vladavine na Balkanu. Srpska vojska je posle više od 500 godina ponovo ovladala Kosovom, a posle Kumanovske bitke ušla je i u Skoplje, prestonicu Srpskog carstva iz 14. vijeka.
Uviđajući strategijsku važnost Ovčeg polja, visoravni istočno od Skoplja, načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske general Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić, smatrali su da bi se tu mogla odigrati glavna bitka između srpske i turske vojske. Zbog toga su naredili Prvoj srpskoj armiji da u što kraćem roku, u prodiranju ka jugu, spreči koncentraciju turskih glavnih snaga na Ovčem polju. U pokretu ka Ovčem polju Prva armija se zadržala na položajima severno od Kumanova, očekujući dolazak Treće srpske armije sa Kosova.
Na današnji dan (23. oktobar) 1912. godine, pobjedom Prve srpske armije, pod komandom regenta Aleksandra Karađorđevića, nad turskom Vardarskom armijom Zeki paše, okončana je Kumanovska bitka, ključna u Prvom balkanskom ratu.
Velika pobjeda kod Kumanova bila je prva srpska pobjeda u Prvom balkanskom ratu i označila je skori kraj turske vladavine na Balkanu. Srpska vojska je posle više od 500 godina ponovo ovladala Kosovom, a posle Kumanovske bitke ušla je i u Skoplje, prestonicu Srpskog carstva iz 14. vijeka.
Uviđajući strategijsku važnost Ovčeg polja, visoravni istočno od Skoplja, načelnik štaba Vrhovne komande srpske vojske general Radomir Putnik i njegov pomoćnik pukovnik Živojin Mišić, smatrali su da bi se tu mogla odigrati glavna bitka između srpske i turske vojske. Zbog toga su naredili Prvoj srpskoj armiji da u što kraćem roku, u prodiranju ka jugu, spreči koncentraciju turskih glavnih snaga na Ovčem polju. U pokretu ka Ovčem polju Prva armija se zadržala na položajima severno od Kumanova, očekujući dolazak Treće srpske armije sa Kosova.
(…)
Ceo dan srpski pešak, nezaštićen vatrom svojih topova, odolevao je divljoj sili. red samu noć, nasta kolebanje… Ali on, onaj srpski kapetan, neće da umakne ni za stopu. Dohvatio, je pušku jednog poginulog vojnika i pribrano, hladnokrvno gađa. A kad vide, da bi mogao pasti u ruke neprijatelju – ubio se. On je jedini osetio tragiku trenutnoga uzmicanja!.. A onaj drugi, iz 18. puka, kad vide da komandant pade, junački napred stavi se na čelo pešadiji i žrtvom svoga života povede svoj puk u pobedu… I treći, četvrti… oficir, što u kiši kuršuma kao siva litica stoji na mestu i sokolskim pogledom prati svaki dušmaninov kret… I gomila njih snažne, plamene momčadi, što ne čekajući zapovesti za napad srljaju u juriš…
Noć, strahovita noć, puna tutnjave, rike, zvižduka ubojite vatre, spušta se na bojno polje. U toj noći iz Klančevačke Reke, natčovečnom snagom, savladavši sve prepone, kao grdne nemani, vuku se srpski topovi… I kad ih pešadija oseti i vide, dobi još jedno srce: drugo junačko srce!
Sviće! Po uzvišicama naziru se turski položaji… Odjednom, kao pobesneli vulkan, srpska artiljerija riga ubojitu vatru: proždire, lomi, goni… Zakriljena tom paklenom vatrom, srpska pešadija odmereno, hladno nastavi da nastupa… A iz jesenje sive magle i kiše pomalja se drinska divizija. Talasaju se gomile srpskih vojnika, u sivim odelima, i sa maglom stapaju se u jednu sivu suru boju – suru kao nepobedive litice vekovnih planina.
– Na juriš, na juriš!
Uz riku topova i paljbu plotuna, osvetljena ubojitom, paklenom vatrom, siva srpska vojska, elementarnom snagom, kao nabrekla bujica, jurnu: i lomi, i prevaljuje i goni i osvaja… I sve je osvojila!… I sada je sve sivo. i polja i vojska i nebo. Ispred te sive, strašne boje, vekovni neprijatelj beži, beži!..
A oni što ne pobegoše ostadoše tu na bojnom polju!
U šumarku žive jesenje, bakaraste boje, jedna do druge nauznačce, ukočenih ruku leži gomila lešina. Gledam te lešine nekim gluvim, mrtvim osećanjem kao utučen. Na prvi mah gledam ih kako sam po bojištu gledao ćorfišeke i prazne granate. Oko lešine, u bakarastome šumarku povlači se svetla pošarica lepoga jesenjega dana. Vlažna zemlja u laganome isparenju, oseća sunčevu toplotu i rosna trava odiše svežošću, a neke šarolike bube zuje, letaju, i odbljeskuju se na suncu… I gledam ovu gomilu lešina skoro kao, u šumi, u gomilu starih, trulih panjeva, koji su svoj vek proživeli…
(…)
Iziđoh na drum. Eno tamo stare crkvice svetog Đorđa. U njoj je sahranjen potpukovnik Glišić. Sa nekim osobitim poštovanjem prilazim crkvici. Kao dete silno sam voleo ovakve usamljene, zapuštene crkvice: to su bili hramovi moje detinje religije. Kod njih, slušajući zujanje šarolikih buba, osećao sam u vazduhu miris tamjana, voska i starih odežda. Te bele blagoslovene crkvice!
Ali sada moje misli, osećaji, čežnje, ne ustavljaju se kod ovoga hrama: u njemu im je tesno, bune se i beže daleko u nedogledan prostor… I čini mi se, naši heroji trebaju više svetlosti, prostora… I ne mogu da se pomirim s mišlju da naša snaga, polet, misao nije nego sahranjena lešina… I zanosim se mišlju: trebalo bi da se sakupe sva blagoslovena mrtva tela naših junaka koji svoju krv dadoše majci zemlji, i da se zajednički, u čistom plamenu spale, i njihov sivi pročišćeni pepeo, sahrani za sva vremena u sure litice na visovima naših, večitim snegom pokrivenih Car Planina.
Drum vodi u Kumanovo. Preda mnom između žutih vitkih jablanova, vire bele kućice lepoga zaseoka. Ispred njega, na rudini, pored bistroga potoka, odmara se zamorena komora. Pored šatora vreva, užurbanost… Konji pasu. Neki od komordžija vrte se oko vatre i srču kavu. Jedan brkajlija znoji se od vrućine: na ražnju peče za ručak debela ovna.
U ovome užurbanom i veselom životu, ko mari za napušteni zaselak! U njegovoj ulici nema živa stvora. Neka širom otvorena kapija – zeva. Negde prozori razlupani; sa njih kapci vise, rekao bi da će da padnu… Na kraj sela jedno zgarište još se dimi… A samo nekoliko dana ranije, na ovoj jedinoj arnautskoj ulici deca skakutahu, ljudi, ne sluteći osvetu i strahotu, iđahu za svakidašnjim poslovima, a iza gustih rešetaka virahu turske kadune… A danas? Ovo je groblje, bez mrtvaca, mrtvi zaselak. Vetar u vrhovima jablanova pevuši i beli vitki minaret, ostavljen, zapušten, strči u nebo i – ćuti, ćuti…
– Povratiće se – tešim se povratiće se. Ululiće se i osetiće našu reč, polje, krv… što je negda i njihovo bilo i povratiće se majci Zemlji.
Kao nepoznatoga, zapuštenoga groblja vraćali se na drum. Putem sretoh naša dva vojnika sa puškom: vode pred sobom nekoga zarobljenoga Arnautina. Vezaše mu otrag ruke njegovim crvenim pojasom. Kao uhvaćena neukroćena zver, strelja očima, škrguta zubima, i ide gordo i žurno – žurno ka da će nekoga da stigne.
– Uhvatili smo ga pod oružjem – dobaci mi uzgred jedan od vojnika. Pod oružjem.
I ne dovršivši, izastopce odmiče za zarobljenikom.
Pred Kumanovom naiđoh na ostavljeni turski logor. Mora da se bežalo, besvesno, bezobzirice, sa nesavladivim strahom u duši. Čega sve nema u ovome turskome logoru! Od najkrupnijih do najsitnijih vojničkih stvari: čitavo stovarište! Begunci spasoše sami svoj go život. I putem prati me po koja nesahranjena lešina, i puste bele arnautske kapice.
Njihovim tragom ulazim u nekadašnju tursku varoš. Po zidovima prvih pojata pored kojih prolazim, suši se duvan. Svugde taj žuti duvan. Zar ga niko nije dirao, ili ga je tolika sila bilo, da ga vojska ne mogaše da raznese? Pa prolazim pored kuća, potleušica, pored kojih, na ulici, u blatu, leži sila kućnih nevrednih upljačkanih stvari. U oči padaju šarena pocepana detinja odela, i sitne detinje igračke. Neki starac u sedoj neurednoj bradi, kao okamenjen gleda u mene. Vidi se, još nije na čisto da li je ono što gleda svojim sopstvenim očima san ili java. I dolaze pred oči kuće sa belim krstovima i ponosite srpske trobojke, i pogdekoji seljak koji, saginjući se, ponizno se s puta sklanja, vičan je još od prekjuče da to u strahu radi pred svakim Turčinom! Ponegde vidi se i po koja turska bolja kuća sa zelenim rešetkama, iza kojih sada sigurno niko ne viri…
Zalazeći dalje u ulicu, ispod očiju mi nestaje sunca, teskoba me obuzima. Pa nailaze na red ćepenci – ti niski, mračni, tesni ćepenci, ispred kojih na ulici smradne kaljuge, u kojima zamišljam nabuhle deve bakalina, što ceo dan puše, srču kavu i zevaju… Sve prljavo, tamno, sitno kao da se navlaš sklanja od čistoće i svetlosti!
Dolazim do džamije: suro neukusno zdanje oštećeno i razrušeno. U njoj Arnauti, bežeći, nađoše poslednje zakonište i – smrt.
Izbivši na glavni trg, pred opštinu, otresoh se svojih sumornih misli, oživih. Trg vri našim bujnim životom. Žagor, vreva, užurbanost! Vojnici, komora, seljaci i došljaci, pazare, nose, traže, mole… Slušaš između nekih smernih glasova odsečnu nervoznu slobodnu beogradsku reč. Pune su mi uši tih glasova. Pa mi pada na pamet, da se nalazim u zemlji koja do juče bi u vekovnom ropstvu.
Iz tih snažnih misli otrgne me lik nekoga Turčina, zarobljenika, koga su kroz gomilu pratila dva naoružana seljaka. Ustaviše se u dvorištu pred opštinom. Na opštinski prozor izađe komandant, srpski oficir. Zarobljenikov poplašeni pogled, ne zaustavljajući se nigde, beži po gomili naroda. Malena je rasta, sitnih obraza, i mekih plavih očiju, čije trepavice jednako trepte. Očito ne zna šta se s njim zbiva. Desilo se tako.
Jedan od seljaka kaza komandantu:
– Našli smo ga gde luta po polju, sam, i dovedosmo ga…
– Pa šta tražite? – preseče komandant.
– Kaže da je hrišćanin, a nije nego Turčin… Poznaje se…
– Jesi li Turčin? – upita neko iz gomile sakupljenog sveta: – Kazuj!
Zarobljenik zatrepta jače trepavicama. Za čas stajaše neodlučan, pa potvrdi kretom glave pitanje.
– A jesi li hrišćanin? – pitaju drugi.
Zarobljenik, neodlučno, kretom glave potvrdi pitanje.
– Pa kad kaže da je hrišćanin, da ga privedemo u naše! – graknuše nekolicina seljaka.
Preko plavih, mekih očiju zarobljenikovih preleti siva senka, kao preko očiju slobodne ptice kad se rukom uhvati.
– Jeste li ga zatekli sa oružjem? – upita komandant nestrpljivo.
– Nema oružja! – odgovorim ja za sve ostale.
– Nema, nema! – potvrdiše drugi.
Pa pustite čoveka na miru! zapovedi komandant i otide sa prozora.
Meni čisto bi lakše kad videh zarobljenika na slobodi, kako polako, ne obazirući se, promiče kroz dolinu.
I dok njega sitna, pogužena, izgubih iz vida, čujem baktanje konjskih kopita.
– Konjica ide! – kaza neko do mene. – Konjica!
Ponosito, čvrsto, između naroda prolazi srpska konjica. Odmerenim ujednačenim korakom promiču vatreni konji kroz oslobođenu zemlju. Visoko u suncu, gordo, sa pobedonosnim osmehom na usnama i žarkim slobodnim očima u kojima se pobeda odbljeskuje, jaše srpski konjanik. Vazduh i zemlja puni su radosne jeke. Ja se opet zanosim žurnim, uzbudljivim mislima.
– Idite junaci da stignete drugove… Oni su već u Skoplju, Velesu… Žuri im se!… – čujem odsečne, nervozne glasove iz naroda.
– Žurite, žurite na more! – povikah ja živo.
– Na more! – radosno zaklikta nekolicina njih do mene. – Na more!
(„Politika“ 20. i 21. novembra 1912.)
Izvor: IN4S
