Пише: Бошко Вукићевић
Након историјског августовског сусрета Путина и Трампа на Аљасци, који је ударио темеље за достизање мира у Украјини и постепено отопљавање непријатељстава између Запада и Русије – данас опет присуствујемо снажном дувању вјетрова мира, преко америчке мировне иницијативе.
Управо у тренуцима када таква иницијатива добија шансу да буде прихваћена као основ за споразум двију сукобљених страна, одређени политички и интересни фактори испољавају екстреман, френетичан отпор склапању мира.
Ту се не ради искључиво о ратнохушкачком лобију продаваца оружја, који зарађује огромне паре на проливању словенске крви (највећим дијелом украјинских војника, али и руских), већ и о оном дијелу европског политичког естаблишмента који не може да се помири са неуспјехом сопствене стратегије о наношењу стратешког пораза Руској Федерацији. Ти државници знају да би признање таквог неуспјеха довело у питање перспективе њихових политичких каријера.
За разлику од њих, амерички предсједник Трамп зна да достизање мира након неког дугогодишњег сукоба не зависи од било чијих одабира и жеља, већ првенствено од стања на терену. Када су га неки новинари, наводно забринути да његов првобитни план првенствено фаворизује интересе Русије, упитали у чему Русија даје уступке у оквиру таквог плана, Трамп је одговорио сурово реалистично и прагматично: уступци Русије су у томе што ће она зауставити офанзиву и што неће заузимати нове територије.
Одређени западни политички кругови морају се ослободити илузије да услове за достизање мира одређују они који губе, или који су изгубили. Не, ствар је заправо обрнута.
Дакле, суштина је у томе да, имајући у виду стање на терену и незаустављив војни напредак Русије, управо Украјини највише одговара прихватање америчког плана, јер ће сваки наредни за ту државу бити неупоредиво неповољнији. И то прихватање плана мора бити у његовом изворном облику, јер свака његова радикална модификација (којој свједочимо ових дана) свакако неће бити прихватљива руској страни.
Коначно, мировни споразум са Русијом је насушна потреба Европске уније. Прије свега, у смислу обнављања економских односа са Руском Федерацијом, чиме би у перспективи поново био обезбијеђен приступ огромним сировинама и енергетским изворима по повољнијим условима и цијенама.
Дајмо шансу миру.