Опљачкао је банку користећи канализациони систем испод Нице. Ухватили су га. На сопственом суђењу искочио је кроз прозор суднице, слетео на мотоцикл у покрету и заувек нестао.
Никада га нису пронашли. Као ни новац.
Ово није сценарио холивудског филма. Ово је стварна прича о човеку који је извео најсмелију пљачку у историји Француске, претворивши криминал у оно што је он сматрао — уметношћу.
Неосвојиви трезор и необичан ум (Ница, јул 1976)
Француска ривијера одувек је била игралиште богатих. Место где новац тече као шампањац, а банке чувају богатства у накиту, злату и готовини. У самом центру Нице, на авенији Жан Медсен, налазила се банка Société Générale. Њен трезор важио је за неосвојив.
Дебела челична врата, временске браве, напредни аларми и наоружани чувари слали су јасну поруку криминалцима: не покушавајте.
Али када је 46-годишњи Алберт Спађари погледао тај трезор, није видео препреку — већ изазов.
Спaђари није био обичан лопов. Био је бивши француски падобранац, ветеран рата у Алжиру, десничарски политички активиста и професионални фотограф. И, како ће се показати, генијалан криминални ум.
Месецима је проучавао планове банке и безбедносне системе, док није приметио оно што су архитекте превиделе: стари градски канализациони систем пролазио је тачно испод трезора.
Док би већина покушала да уђе кроз врата — он је одлучио да уђе испод њих.
Подземни ауто-пут до богатства
За овај подухват окупио је тим од око двадесет људи — вариоце, копаче и инжењере способне да раде у тишини и мраку.
У мају 1976. изнајмили су сеф у банци, што им је омогућило легалан приступ згради и проучавање обезбеђења.
Затим су се спустили у канализацију Нице. Ноћу су недељама копали тунел дуг око осам метара, који је водио од канализације до пода трезора. Најгласније радове изводили су викендом када је банка била затворена.
Радили су два месеца, у смраду и тескоби подземља.
Викенд пада Бастиље
Током викенда од 16. до 18. јула 1976, када су банке биле затворене, провалници су ушли у трезор.
Три дана су систематски празнили сефове — злато, накит, новац и обвезнице. Радили су мирно, чак су унутра јели и пили вино.
Пре одласка, Спађари је на зиду оставио поруку:
„Sans armes, ni haine, ni violence“
(„Без оружја, без мржње, без насиља“).
Пљачка је одмах названа „пљачком века“. Процењена вредност плена била је између 60 и 100 милиона франака.
Тачан износ никада није утврђен, јер многи власници сефова нису желели да пријаве шта су изгубили.
Скок у легенду
Осам месеци касније, у марту 1977, полиција је ухапсила Спађарија.
Суђење је почело у Ници. Све је изгледало као крај приче — док се није догодило незамисливо.
марта 1977, током саслушања, Спађари је затражио дозволу да приђе адвокатима. Изненада је потрчао ка прозору на другом спрату — и скочио.
Разбио је стакло, пао два спрата, дочекао се на ноге, а на улици га је чекао мотоцикл са саучесником.
Нестао је пред очима судије и полиције.
Разгледнице из сенке
Покренута је огромна потера, али без успеха.
Спaђари је годинама слао разгледнице и фотографије новинама — наводно из Јужне Америке, Шпаније и Италије — исмевајући власти.
Живео је као бегунац дванаест година, без кајања. Тврдио је да нико није оштећен јер су депозити били осигурани.
Коначни тријумф
Алберт Спaђари умро је 1989. од рака грла у близини Нице, под лажним именом. Тек касније је идентитет потврђен отисцима прстију.
Умро је као слободан човек.
Никада није одслужио казну.
Новац никада није пронађен.
Легенда о човеку који је ископао пут до богатства, опљачкао банку века и побегао скоком кроз прозор — живи и данас.
Без оружја.
Без мржње.
Без насиља.
И без тога да је икада поново ухваћен.