Пише, Данило Лекић
Данас, више него икада, сведоци смо појаве „великих Срба“ који, одједном, ударнички бране српство, цркву, идентитет. Али дозволите ми једно једино питање: где сте били пре десет година?
Где сте били када су прави Срби, часни људи, без мрље у биографији, гутали сузавац на улицама Подгорице, бранећи тробојку, ћирилицу, крсну славу? Док су њихова лица горела од сузавца, ви сте седели у топлим домовима, испијали кафу, и преко малих екрана пратили мучење тог народа – и смејали се.
Где сте били кад се лупало по манастирским вратима, кад су свештеници хапшени, кад је трпела Митрополија? Ја знам. Били сте прва линија одбране режима. Били сте шпијуни, доушници, носиоци значки и повластица ДПС-а. Све вам је било дато – функције, тендери, чинови. Тада вам српство није било ни на памети.
А онда, 30. августа, кад је народ победио, кад је српски народ устао после три деценије затирања – ви сте се окренули. Прешли сте у нове редове брже од светлости. Постали сте преко ноћи „већи Срби“ од оних који су српство носили у срцу док је оно било жиг, а не мода.
И не замерам ја само вама. Замерам и онима који су вам поверовали. Онима који су заборавили ко сте били, шта сте радили, шта сте подржавали. Историја ће вас памтити не по томе где сте сада, него по томе где сте били кад је било најтеже.
Јер ви ћете, као и увек, кад осетите мирис власти – поново се привући. У томе сте мајстори. Али српски народ, онај искрени, достојанствени, већ вас препознаје.
