Кад пожар гори – мржња пали јаче, коментари о пожару у Подгорици су огледало друштвеног суноврата.
Пожар који је избио у Подгорици није запалио само објекат – запалио је и друштвене мреже. Умјесто нормалне бриге за безбједност људи, анализе узрока и подршке службама које ризикују животе, дио јавности је пожуро да пепео претвори у политичку и националну паљевину. Коментари који су преплавили интернет представљају нови ниво друштвеног суноврата: јасне изливе мржње према Србима, СПЦ и свему што је повезано са српским идентитетом.
У појединим објавама стварни пожар постаје споредан – а главна тема постаје ширење стереотипа, оптужби и отворених увреда. Умјесто саосјећања и солидарности, нуди се подсмјех, политичка инсинуација и отровна реторика која више говори о коментаторима него о самом догађају. Такви наративи одавно су прешли границу просте интернет-жучности; они су постали организовани образац понашања који се јавља при сваком већем инциденту – од саобраћајки до елементарних непогода.
Оно што додатно забрињава јесте чињеница да је овај модел понашања постао друштвено прихватљив у појединим круговима. Под маском хумора или политичке „анализе“, нормализује се говор мржње и подјела као доминантни начин изражавања. Пожар у Подгорици само је нова прилика за стари рефлекс – напасти Србе, извргнути руглу СПЦ, и сваку несрећу искористити за ширење антагонизма.
Истина је да никаква нација не пали станове, нити „попови“ гасе пожаре молитвом. Пожаре гасе професионалци, а националне увреде само додатно пале друштвену климу. Једно је сигурно: ово није питање политике, већ питање здравог разума и елементарног васпитања.
Култура јавног дијалога у Црној Гори (као и ширем региону) већ дуго се бори са токсичним насљеђем коментар-секције. Али сваки инцидент попут овог подсјећа нас да се мржња не шири сама од себе – неко је пише, неко је лајкује, а неко је оправдава. Док год се мржња третира као дозвољена форма политичког изражавања, биће више оних који ће се усудити да је изговарају.
Једно је сигурно, пожар ће угасити ватрогасци. Али пожар у јавном дискурсу – он ће горјети онолико дуго колико му сами дозволимо.