Увјеривши се у катастрофално стање у којем се налазе ромске породице у насељу Будо Томовић, пуковник у пензији Добрислав Бајовић, предсједник Удружења војних пензионера, и пензионисани мајор Славко Кривокапић, предсједник Удружења војних инвалида, одлучили су да им помогну и од своје скромне чланарине им уруче помоћ у храни, одјећи и играчкама за дјецу.
Пуна су нам уста бриге и помоћи за припадницима РЕ популације, али у пракси је сасвим другачије. Тешко обољели човјек који има 73 године и преко 30 година радног стажа, данас због докумената не може да добије пензију. Ми смо као друштво у цјелини проузроковали овако њихово лоше социјално стање. Разне организације које се баве ромским питањима треба много више да се окрену овој угроженој популацији становништва. Ако је држава Црна Гора спала на то да војни пензионери и инвалиди помажу Ромима, онда немам ријечи. Жалосно је то да их се сјете одређене политичке групације само уочи избора, када им додијеле биједна новчана средства – казао је Бајовић, апелујући на Никшићане да у оквиру својих могућности помогну житељима насеља Будо Томовић.
Славко Кривокапић наводи да ће и убудуће иницирати прикупљање помоћи угроженим породицама РЕ популације. Указује и да му није јасно зашто овако велики број Рома нема личну карту, иако су рођени или деценијама уназад живе у Никшићу.
Становник насеља Џавид Хајруши са супругом и шесторо дјеце нема сталних примања и, како каже, за „Дан“ налази се на рубу егзистенције.
Ни сам не знам колико има организација које се баве статусом и проблемима РЕ популације, али моје породице се нико не сјећа. Рома се многи сјете само онда када им треба глас за изборе, као што је било ових дана. Мени нико ни то не није нудио, јер знају да немам личну карту – казао је Хајруши истичући да су поред бројних организација, којима су пуна уста заштите и права Рома, његова дјеца принуђена да просјаче по никшићким улицама.
Без личне карте и држављанства
– Ја, супруга и кћерка радимо за дневницу, кад нас неко позове, од дана до дана, само да бисмо се прехранили и платили струју. Немам личну карту и не могу да је добијем. Рођен сам овдје и, имам уредан извод из матичне књиге рођених, издат од никшићког МУП-а и увјерење о држављанству издато у Никшићу за вријеме бивше заједничке државе СЦГ. Жена и дјеца такође рођени у Никшићу немају личну карту. На позив ове државе отишао сам да служим војску и учествовао у ратовима 90-их година, а данас ме нико не види. Жена ми се породила прије три мјесеца, морао сам како сам знао и умио да платим 800 еура за порођај, јер нико од нас нема ни здравствено осигурање – каже Хајруши, додајући да није први пут да им помажу Добрислав Бајовић и Славко Кривокапић.
Његова супруга Ана Рамај Хајруши је 2017. године предала захтјев за држављанство.
– Сви смо рођени у Никшићу, али држављанство и личну карту не могу да добијем, зато и немам здравствено осигурање. Моја тромјесечна кћерка има проблема са вратом, али је не могу одвести на физикалну терапију јер морам да платим, а новца немам – каже Ана, показујући гомилу рачуна за куповину љекова.
Ернеса Рамај, њен супруг и троје дјеце немају никаквих примања. Живе искључиво од онога што пронађу у кантејнеру.
Другог избора немамо, јер дјеца хоће да једу. Ако нешто мало вредније пронађе у канти за смеће, онда то носимо на бувљак и продајемо. Рођена сам у Никшићу прије 23 године и још немам никаква документа. Живимо у катастрофалним условима, у бараци са једном просторијом и без воде. Роми само у Никшићу овако тешко живе, у другим мјестима ситуација је много боља – каже Ернеса, додавши да има личну карту многи би дошли да их за паре убиједе да гласају.
Боли кад држава и друштво забораве
Тешко обољели и готово непокретни Селим Рамај (73) нема никаквих примања и поред чињенице да у радној књижици има уредно уписаних 30 година, три мјесеца и двадест дана, које је стекао као радник никшићког Монтекса.
– Из Ђаковице сам доселио у Никшић, гдје непрекидно живим преко педесет година, али немам држављанство ни личну карту, тако да не могу остварити пензију, иако сам у Монтексовој РЈ Пакетарница радио преко три деценије на најтежим пословима, прукупљању секундарних сировина. Немам од чега да живим, гладан сам и болестан. Да ми није комшинице Бегије Краснићи умро бих од глади. Поред толико година живота и поштено и крваво стеченог радног стажа, данас преживљам од милостиње. Одавно сам стекао услове за пензију, али ми администрација то не дозвољава. Волим ја Црну Гору, ту су ми се родила сва дјеца, али ме је она заборавила, а то ме много боли. Дао сам све што сам могао држави, предузећу и друштву, али сам од свих заборављен – каже са сјетом Селим Рамај.
Мирсада Ибрахими у насељу Будо Томовић са супругом и седморо дјеце живи у трошној бараци, без воде, струје и основних услова за живот.
– Муж ми нигдје не ради, живимо од жељеза које он пронађе у кантама. Ђеци не можемо обезбиједити довољно хране и често потребних љекова. Никаквих докумената немамо – каже Мирсада, нагласивши да им нико не помаже у њоховој борби за голи опстанак.
Ж.Шапурић (ДАН)
