У временима кад се подвлачe историјске линије, када се разобличује дух једне епохе и испитује савест народа, појављују се они који, свесно или не, релативизују светиње. Један од таквих јесте Ненад Илић, који, у свом најновијем јавном оглашавању, поставља знак једнакости између литија у Црној Гори и садашњих блокада такозваних пленумаша у Србији. Такав чин није тек интелектуална грешка, то је дубинско неразумевање духа народа и издаја суштине српског бића.
Литије у Црној Гори нису биле политичка парола. Оне су биле васкрс народа, саборно устала душа која је у једном тренутку надишла географију, политику, и сваку идеолошку поделу. На челу тог светог покрета били су патријарх, владике, свештенство, и најшире народне масе. То нису били, ни десничари ни левичари то су били Срби, васкрсли у истини и предању, сабрани око олтара и крсног хода. На литијама се нису читали политички манифести, него акатисти и молитве. Са разгласа нису одјекивале пароле о рушењу поретка, него беседе отаца који су својим гласом враћали наду и достојанство потлаченом народу.
Насупрот томе, данашње блокаде у Србији предводе идеолошки профили који се отворено противе Цркви, поричу предање, и неретко се ругају самим темељима српског идентитета. Да ли је потребно подсећати да је Јово Бакић на Савиндан (!) упутио јавну увреду патријарху Порфирију, и добио аплауз? Да ли је потребно напоменути да су ти исти који говоре о демократији, истовремено стављали човека који је претио Патријарху да поново говори на скуповима широм Србије? Да ли треба да подсећамо да иза ових покрета стоје анархо-левичарске групе које су јавно поручиле да ће мошти Светог Владике Николаја бацити псима?
Може се много тога рећи, али једна чињеница остаје непорецива: док су литије биле изложене прогонима, хапшењима и мржњи режима у Подгорици, блокаде у Србији данас имају подршку управо тих истих структура, од бивших ДПС функционера до невладиних организација и либералних кругова са Запада. Сетимо се, литије су биле изругиване у Бриселу, Вараждину, Сплиту; данашње блокаде пак, добијају отворену подршку тих истих кругова. Зашто?
Зато што је литија била покрет за очување идентитета, за духовни суверенитет, и као таква, била је претња постмодерном поретку без вере, без нације, без рода. Блокаде, напротив, служе управо том поретку, као пета колона у покушају да се народ раздели, замагли, обезличи.
Зато је лукавство Ненада Илића опасније од пуке интелектуалне обмане. То је покушај да се народу одузме право на духовно памћење. Да се оскрнави успомена на литије, и да се под маском лажне саборности изједначе жртва и хулитељ, крсни ход и идеолошки линч.
Историја ће памтити литије као један од најчистијих покрета српског народа у 21. веку. А ово друго, као нови облик културне окупације, који своје лице не скрива више иза страних застава, него иза српских диплома и парола.
До покајања Ненада Илића — или његове потпуне транзиције у Вукашина Милићевића 2.0 — остаје само да упозоримо: клонимо се оних који лажу у име саборности. Лукави су, али истина није на њиховој страни.
Извор: https://t.me/nacionalniinteres
