: Vladimir Vuletić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu
Uprava jedne londonske galerije sticajem okolnosti šalje čuvara slika u Ameriku da održi važan govor povodom vraćanja čuvene slike tamošnjem muzeju. Čuvar po dolasku objašnjava domaćinima da je njegov posao samo da sedi i gleda slike, ali domaćini to tumače kao skromnost koja ih dodatno uverava da je reč vanserijskom poznavaocu slikarstva. Naravno, tokom boravka mnoge tragikomične situacije ukazuju na moguću zabunu, ali domaćini ostaju uvereni da je reč o, istina malo uvrnutom, ali vrhunskom likovnom kritičaru.
To je zaplet filma koji neodoljivo podseća na situaciju u kojoj su se našli studenti u blokadi. Oni su, iz nekog razloga, samo tražili da se učini dostupnom dokumentacija o rekonstrukciji železničke stanice, a deo javnosti odmah ih je proglasio za mesije i autoritete u svim društvenim i političkim pitanjima, pa se išlo do zahteva da studenti čine skupštinu i vladu.
Bilo bi preterano reći da studentski protesti predstavljaju komediju ili tragediju, ali nekih elemenata (tragi)komedije zabune svakako ima. Na primer: studentski plenumi odlučuju o nastavi umesto rektorskog i dekanskih kolegijuma; studenti sami sebe ruše na ispitima onemogućavajući da se oni održe; država insistira na autonomiji univerziteta; profesori koji se zalažu da se uvede obavezan ispit iz srpskog jezika – jer su studenti nepismeni, kao i oni kod kojih je prolaznost na ispitima tri od 100, sada predlažu da isti ti studenti vode državu.
Zabuna u slučaju studentskih protesta proizlazi iz poistovećivanja stvarnosti i predstava o njoj. Tome je ljudska vrsta inače sklona, o čemu svedoče narodne umotvorine poput one – što je babi milo, to joj se i snilo, ili što bi sažeto rekli Englezi višful tinking.
Stvarnost, s jedne strane, svedoči da nije nikakvo posebno dostignuće biti student. Statistički posmatrano, sve koji se rode u Srbiji čeka mesto na fakultetu. Broj rođenih tokom jedne godine je nešto viši od 64.000, što je gotovo identično broju akreditovanih upisnih mesta na višim školama i fakultetima. Naravno, ne postaju svi studenti. Ima onih koji to ne žele, ali to ne dovodi u pitanje činjenicu da među studentima, kao i u bilo kojoj drugoj populaciji, ima onih koji su izvanredni, onih koji su prosečni i naravno onih koji ni po kojem kriterijumu nisu za studije. Prema mom višegodišnjem iskustvu i slobodnoj proceni, svake godine se pojavi pet do deset odsto onih koji su fantastični i kojima nisu potrebni čak ni profesori da bi savladali gradivo, pa i znatno više od toga. Trećina upisanih na vreme shvati da u životu ima važnijih stvari od fakulteta. Desetak ili koji procenat više je onih koji ni to ne mogu, pa godine provode prateći nastavu pastirskim pogledom i čekajući prolazak Halejeve komete, kad obično i oni diplomiraju. Naravno, najviše je onih koji postepeno sazrevaju i u većoj ili manjoj meri tokom studija napreduju. Tu spadaju oni talentovani, ali lenji i nemotivisani, ali i oni vredni i motivisani koji su pogrešili u izboru fakulteta, kao i mnogi u svakom smislu prosečno kvalitetni. (Namerno ne pominjem one koji kupuju diplome jer za njih u pristojnom tekstu, kakav bi ovaj da bude, nema mesta.) Već ova gruba podela svedoči da studenti po svojim kvalitetima nisu homogena kategorija i da se ne mogu od svih očekivati podjednaka postignuća i kompetencije. Ono što ih, međutim, čini sličnim jeste generacijska veza i sve ono što mladost kao specifičnost modernog doba (ranije su postojali samo detinjstvo i odraslost) sa sobom nosi.
S druge strane, u društvenoj uobrazilji studenti imaju mitsko značenje. Oni, ne samo u našoj kulturi, simbolizuju intelektualnu radoznalost, energiju i težnju ka društvenim promenama i napretku. Oni su oličenje nade, revolucije i boljeg društva. Buntovni duh, idealizam, pravdoljubivost i istinoljubivost koji im se pripisuju bude kod starijih simpatije, nostalgiju za propuštenim prilikama i žal za načinjenim kompromisima.Toj slici ponajviše je doprinela literatura u kojoj studenti predstavljaju glavne junake nekih od najboljih svetskih romana (Rastinjak, Raskoljnikov, Dedalus, Bazarov…). U našoj popularnoj kulturi studenti takođe zauzimaju posebno mesto. Predstavljeni kao zanesenjaci, često neshvaćeni od konzervativne većine, oni su moralne vertikale, vesnici i nosioci promena. Značaj studenata u našoj kulturi je tim veći ako se zna da je još sredinom 20. veka Srbija bila dominantno seljačka zemlja u kojoj se 80 odsto stanovništva bavilo poljoprivredom, a radništvo predstavljalo sloj i ideal kojem se težilo i koji je društvo favorizovalo.
Tek je famozna 1968. godina skrenula pažnju šire javnosti na studente kao specifičan sloj koji je trebalo ozbiljno shvatiti. Drug Tito je rekao da su studenti u pravu i bio je u pravu. Razumeo je da su oni budući stručnjaci – sloj koji će u bliskoj budućnosti upravljati društvenim sistemima i mašinama koje će zameniti radničku klasu, kao što su kombajni i traktori zamenili seljake. Bez obzira na to što su nastupali s parolama koje su bile u skladu sa socijalističkom ideologijom i protiv degenerativnih tendencija partijskog rukovodstva, studenti su, zapravo, podigli glas u ime nastajuće nove srednje klase pred kojom je bila budućnost. Mada je i ta klasa od početka bila sklona deformacijama i korumpiranosti – o čemu svedoče filmovi s kraja sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka – ona je bila stub stabilnosti i motor razvoja društva.
Pola veka kasnije ta klasa više nema budućnost. Danas su svi postali stručnjaci i svi su menadžeri za nešto, a imati fakultet jedva da je u rangu srednje škole pre pedeset godina. Stručnjaci u mnogim oblastima gube tlo pod nogama. Kao nekada seljaci pred kombajnima i radnici pred mašinama, sada se oni povlače pred novim tehnologijama i veštačkom inteligencijom. NJihov ukupan društveni položaj opada i samo vrlo mali broj prilagodljivih koji će upravljati VI uspeće da zadrži nekadašnji viši društveni status. Ne čudi otuda da stručnjaci od nekadašnje elite okrenute budućnosti sada postaju konzervativan društveni sloj. Parola da Srbija stane ponajbolje svedoči o ovom još neosvešćenom i neartikulisanom osećanju. Uzaludno se nadaju da će, ako Srbija stane, oni očuvati stare privilegije. Ali neće, jer ako Srbija i stane neće stati svet, a ni Srbija neće stati, nego će pasti. Sa njom i stručnjaci, posebno oni na državnim jaslama, koji sada najaktivnije podržavaju i podstiču studente na proteste i blokade.
Blokade ne blokiraju sistem. Sistem funkcioniše – traljavo kao i uvek, ali funkcioniše. Blokade blokiraju samo najbolje studente, koji gube dragoceno vreme i šanse, a favorizuju one najgore i prosečne, ali promućurne, koji bi da aktivizmom i političkim kanalima zaposednu više društvene položaje kakve im diplome više ne garantuju. Većina, ipak, o tome ne razmišlja, privlače ih trenutne psihološke nagrade koje daje grupna dinamika protesta. Izgubljena energija i razočaranja koja slede razumna su i nužna cena odrastanja.
S druge strane, nestručnost, korupcija, aljkavost, olako držanje da se nesreća neće dogoditi i ko zna šta još, nastaviće da ubijaju. Tako je bilo od izgradnje piramide u Meidumu do pada spejs-šatla „Kolumbija” i bezbroj svakodnevnih nesreća u kojima ljudi posvuda ginu zbog tuđih grešaka. To znaju i studenti i oni koji ih podržavaju i bilo bi lepo da se o stvarnim razlozima protesta iskreno progovori. Nije filozofski sakrivati istinu – bolje je ćutati.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Društvo nisu nužno stavovi redakcije portala 083)
