Episkop bački dr Irinej Bulović: Narod koji nadvladava teškoće i za koji uvijek sviće – to smo mi Srbi

Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački dr Irinej Bulović, u susret Božiću, dao je intervju portalu Pečat.

Razgovori s vladikom Bulovićem nikada nijesu bili tek prigodni i praznični, već su usmjereni na mnoge od najvažnijih tema vremena koje živimo. Gdje smo danas, koliko su naše upravljačke elite dorasle ovom geopolitičkom haosu u kojem se američko-centrične elite opiru slabljenju unipolarnog svijeta, i istovremenom jačanju njegove alternative, BRIKS-u? Vladiku je upitan i šta je, prema njegovom viđenju, dostojno našeg povjerenja i – kolektivnog i ličnog – vrednosnog izbora i žrtava koje podnosimo i koje ćemo, nažalost, i ubuduće podnositi?

U nastavku možete pročitati intervju Episkopa bačkog dr Irineja Bulovića.

S obzirom na autoritet i uticaj koji imate, pozivamo Vas, svesni teškog bremena koje Vam takvim zaduženjem tovarimo, da javno, dakako i savetodavno, ocenite sadašnje izuzetno zabrinjavajuće društveno-političke i duhovne prilike u Srbiji. One jesu posledica unutrašnjih decenijskih lomova i teškog nasleđa, ali i svetskih, nebivalo zlih prilika. Gde smo danas, koliko su naše upravljačke elite dorasle ovom geopolitičkom haosu u kojem se američko-centrične elite opiru slabljenju unipolarnog sveta, i istovremenom jačanju njegove alternative, BRIKS-u? Na koju se stranu, kao društvena zajednica, ali i pojedinci, moramo okrenuti, kome verovati, šta uvažavati, za šta se boriti, a koje snage i vrednosti odbaciti? Šta je dostojno našeg poverenja i – kolektivnog i ličnog – vrednosnog izbora i žrtava koje podnosimo i koje ćemo, nažalost, i ubuduće podnositi?

Reč autoritet ima različita značenja, a kada joj se doda i reč uticaj, onda će onaj koga opisuju kao autoritativnu ličnost, lako razumeti da to ne zaslužuje. Pošto su epiteti kojima me opisujete nekritična ocena dobrog prijatelja ne nalazim sebe u njima; pogotovu ne želim da budem autoritaran, odnosno da svoja mišljenja i stavove, pa čak ni svoju veru, veru u Hrista Spasitelja, za koju držim da je jedina prava, nepotrošiva vrednost mog života, ne namećem nikome, ni na koji način.
Smatram da i te kako ima smisla baviti se i pitanjima ko je autoritet danas, na primer za mlade naraštaje, i ko ima uticaj, kako se on ostvaruje i slično. Ta pitanja su sadržana, zapravo, i u pitanju koje ste mi postavili: gde smo…, šta je dostojno poverenja i tako dalje. Mladi naraštaji, ka čijoj budućnosti treba da budu usmereni svi naši odgovori, za pitanja kompleksna poput Vašeg, kažu u šali: to je pitanje za milion dolara.

Ja ne mislim tako. Ne mislim ni da u odabiru vrednosnog izbora treba da budemo previše opterećeni nesumnjivim geopolitičkim haosom, ni ratovima, ni tehnološkim i biotehnološkim izazovima i nedoumicama, ni NATO-om, ni BRIKS-om, ni Istokom ni Zapadom, ničim van našeg autentičnog, srpskog civilizacijskog horizonta, toliko prostranog, istorijski utemeljenog, bogatog duhovnim bescen-blagom. To je onaj „beskrajni plavi krug i u njemu zvezda“ koji Vuk Isaković, junak Seobâ, vidi kao nesagledivo lično i narodno obzorje u kome živimo i iz koga vekovima sagledavamo sve spoljašnje pojave i iskušenja i na njih dajemo sopstvene odgovore. Taj krug, kome nema kraja, oko nas je ocrtao pre osam stotina i pedeset godina rođeni Rastko Nemanjić, Sveti Sava. U središtu kruga, kao najsjajnija zvezda, blista Lik Hristov, čija svetlost, ogledajući se u ličnosti Svetoga Save, našeg putevoditelja, obasjava i sve nas. Dakle, osam stotina i pedeseta godišnjica od rođenja Svetog Save, koju ćemo, ako Bog dâ, 2025. godine proslaviti, prilika je da i mi, sledeći vrednosni izbor koji je pre osam stoleća napravio Sveti Sava, odgovorimo na pitanja koja jesu pred nama, a koja ste vi delimično pobrojali: kome verovati, šta uvažavati, za šta se boriti, a koje snage i vrednosti odbaciti? Ne vidim bitnu razliku u istorijskim okolnostima u kojima se opredeljivao Sveti Sava od onih u kojima se mi opredeljujemo. Mi, verujem i nadam se, nećemo pogrešiti jer i nas, kao i naše dedove i očeve, usmeravaju učenje i delo Svetoga Save.

Teme našeg nacionalnog i državnog opstanka, istorijskih iskušenja i geopolitičke sudbine u ovim razgovorima se ponavljaju, ali na način koji uklanja svaku mogućnost njihove „monotonije i istrošenosti“. Zaoštravaju se, naime, i zabrinjavajuće produbljuju problemi i drama svetskog poretka – sve dok ne stigosmo do sadašnjeg, unekoliko novog trenutka, u kojem se, kao razumljivo, čak odmereno i umereno, izgovara/piše kako smo savremenici „borbe Pravoslavlja i satanizma“, borbe u kojoj Zapad i deklarativno teži potpunom uništenju Pravoslavlja kao „najveće opasnosti“ po globalni poredak! Strateške postavke koje su se nekada imenovale – teorija zavere i planovi zakulise postaju deo javnog diskursa koji se bez ustezanja najavljuje, razmatra i sprovodi. Kako živeti i kako se boriti s okolnostima tako razgoropađenog i manifestovanog zlog (na)uma, kakav novija istorija ne pamti?

U pravu ste! Mnogo više nego naše umeće da kroz zanimljiv razgovor promišljamo o fenomenima i izazovima stvarnosti, sama stvarnost briše svaku mogućnost da ne samo naši razgovori nego i svakodnevni život dobije osobine monotonije i istrošenosti.

Za brdoviti Balkan često govore da pati od viška istorije. Tobože, svet ide ka kraju istorije, a mi, destruktivni Balkanci, proizvodimo je za izvoz. Istina je potpuno drugačija. Fukujamina, u osnovi marksistička, teza o kraju istorije ostaće samo bleda, prozirna utopija, kao i sve ono na čemu je izmaštana. Pred našim očima nestaje i u svoju autoritarnu suprotnost, ako ne u fašizam, pretvara se takozvana liberalno-demokratska ideja, koja, na primer, kroz cancel culture i slične pokrete diskredituje slobodno misleće naučnike, umetnike, intelektualce i stvaraoce, izlažući ih javnoj poruzi, gubitku nameštenja na univerzitetima i slično. Zapad pred jeftinim kineskim proizvodima pod noge baca mantru o tržištu kao jedinom regulatoru ekonomije, te se uvode drakonske takse i carine. Iz sna o Evropi bez granicâ Evropljani se bude uz glas mujezina koji ezanom poziva svoje verne na molitvu, a granice od migranata sa juga i istoka brani naoružana policija. Dotle mi, narodi Balkana, ne samo da samostalno proizvodimo istoriju nego nam je i velike i ne baš velike sile izvoze zahvaljujući nezrelim ili korumpiranim političkim elitama, u najtragičnijem vidu – bratoubilačkim ratovima.
Ali da bismo stigli do sadašnjeg trenutka, u kome Zapad, kako se konstatuje, i deklarativno teži ka slabljenju ili čak uništenju Pravoslavlja, moramo uzeti u obzir da i kod nas postoje različiti oblici fanatizma. Oni su plod psihološke preosetljivosti, možda neizbežne u našim uslovima, ali i različitih masovnih medijskih i mrežnih obmana. Zato moramo biti terminološki jasni.

Naime, termin Zapad ili, sada, kolektivni Zapad, u kontekstu borbe Pravoslavlja i satanizma, možemo koristiti samo u odnosu na relativno uzak krug političkih i socijalnih elita. Ni na tren nameru za uništenje Pravoslavlja ne možemo pripisivati običnom narodu, koji je na različite načine, kao i drugde, i sâm žrtva svojih elita. Makar povremeno, u javnom govoru je nužno to napominjati, jer ne želim, kao ni Vi, da naš razgovor, ni u najmanjoj meri, doprinosi raspirivanju netrpeljivosti i fanatizovanju bilo koga. Moramo na to paziti kad govorimo bilo o Zapadu bilo o Istoku, bilo o hrišćanstvu bilo o islamu. Svaki susret ili kontakt sa hrišćanima Zapada ili sa duhovnim vođama islama fanatizovanim ili instruisanim grupama fanatikâ, daje, u našoj sredini, povoda da optužuju sve redom (osim sebe, naravno) za izdaju Pravoslavlja i Srpstva.

Sa druge strane, jasno je da određene političke, ekonomske, privredne, verovatno i okultističke elite zemalja Zapada, neke otvoreno, a druge manje otvoreno, vode borbu protiv Pravoslavne Crkve.
To jeste ona ista borba dobra i zla koja se u svetu vodi otkako je Hristos razapet, a sveti arhiđakon Stefan kamenovan. Mi danas, budući da se takva borba vodi i protiv naše Crkve, našeg pravoslavnog naroda, snažno osećamo njen intenzitet. Mislim na poslednje tri decenije. Ali, ništa drugo nego borba Pravoslavlja i satanizma nije bio ni teror nad narodom i Crkvom od strane ustašâ, nemačkih nacista, balista i drugih u Drugom svetskom ratu, a ništa drugo nije bio ni posleratni teror Komunističke partije. To je ista borba neprestana! Ali i u mirnijim periodima slobodnijeg života Pravoslavne Crkve, bez vidljivih progona, kada čak postoji određeni komfor, dešavaju se padovi, kroz preveliki uticaj svetovnih činilaca na crkvenu strukturu. Svedoci smo toga danas. Svedoci smo svojevrsne tragedije kada jerarhija jedne pomesne Crkve, uz sadejstvo ili izvršavajući naloge svetovnih, tačnije svetskih, faktora i sila, radi protiv druge pomesne Crkve i njenog vernog naroda. To je tužna i tragična činjenica. A ta jerarhija ne želi da primeti da zbog toga ginu ljudi, ginu pravoslavni hrišćani, njihova braća, gore i uništavaju se hramovi.

I naposletku, pošto se radi o procesu koji je tek otpočeo, a ne zna mu se konačni ishod, još dve-tri napomene. Svedoci smo promenâ, makar posmatrajući političko opredeljivanje narodâ Zapada poslednjih godina. Ili padaju ili ubrzano gube primat pseudoliberalne političke snage, eksponenti i zagovornici globalizma. U susednoj Mađarskoj, na primer, suvereno vladaju ljudi koji ne kriju da su hrišćani. I u drugim evropskim zemljama nadvladavaju pokreti koji zagovaraju tradicionalne, hrišćanske vrednosti. Izjave novoizabranog predsednika SAD Trampa i njegovih saradnika o važnosti Biblije i o njihovom snažnom protivljenju nakaradnoj, realno satanističkoj, džender-ideologiji i praksi, uz najave mirotvornog zalaganja, bude nadu. Svemu, naravno, moramo pristupati sa oprezom, ali ako postoji ma i tračak svetla koji će, makar privremeno, na nekim obostrano korisnim osnovama, ublažiti netrpeljivost Zapada prema Pravoslavnoj Crkvi, to valja prihvatati sa odobravanjem.

Došlo je doba mišljenja o nemislivom – čovečanstvo kao da hoda ka bezdanu apokaliptične propasti. Vi ste uvek upozoravali da za pravoslavne apokalipsa nije puka priča o uništenju i samouništenju, koliko potonje Otkrovenje punote božanske pobede i preobražaja sveta u eshatološku punotu. Da li se zauvek mrači ili konačno sviće?

To što je naš narod okrenut Istoku, sa koga „zasija Sunce pravde, Hristos Bog naš“, kako pojemo u jednoj bogoslužbenoj himni, znači da za nas uvek sviće. To smo mi – narod koji nadvladava teškoće i iskušenja. Poslednjih decenija, uprkos svemu, pevamo punim plućima, punim srcem: sa Kosova zora sviće! Gračanica, sva u sjaju, dočekuje Vidovdan! Sa smirenjem, sa poverenjem u Boga, u godinama kada nekom izgleda da se zauvek mrači, da sa razvijenim barjacima stižu sva četiri jahača Apokalipse, okrenuti smo Gračanici, Pećkoj Patrijaršiji, Dečanima, jer znamo da tamo gde je stradanje najveće, tamo gde je krst raspeća, dolazi i spasenje, dolazi i vaskrsenje. Stoga, radujemo se svakom danu koji nam daruje Gospod, u svakom danu doživljavamo malo Otkrovenje, otkrivamo lepotu Božjega stvaranja i iskupljenja u Hristu. Ali znamo da ćemo jedamput osvanuti u nezalaznom, nevečernjem i nestarećem „danu osmom“, u našoj nebeskoj Otadžbini, za kojom zapravo neprestano čeznemo, u danu u kome nećemo nestati u ništavilu nego će se, u preobraženoj „novoj zemlji“ i na „novom nebu“, ostvariti sve naše molitve, sva naša nadanja, sve naše čežnje, sva naša glad i žeđ za Ocem nebeskim i za našom večnom braćom i sestrama po Bogu i u Bogu.

Vi ste se, vladiko, u punom crkvenom životu našli u trenutku kada je došlo do velikog neopatrističkog buđenja i kada su pisali i delovali mnogi, od oca Justina, preko Georgija Florovskog, do prerano otišavšeg Panajotisa Nelasa. I sami ste se bavili krucijalnim temama, poput teologije svetog Marka Efeskog, novozavetne teologije, ali i pitanja srpske zavetnosti u ključu Evanđelja. U kakvom stanju je savremena pravoslavna teologija? Može li ona da isprati sve izazove života u doba „postistine“?

Pre nego što odgovorim na ovo pitanje, treba, čini mi se, da ukratko objasnim pojam velikog neopatrističkog buđenja, kako ga Vi umesno i precizno nazivate, ili poduhvata neopatrističke sinteze, kako se najčešće kaže u teološkim krugovima. Pridev patristički i imenica patristika potiču iz grčkog i latinskog jezika. Pridev znači otački, svetootački ili koji se odnosi na svete Oce Crkve, što će reći na one njene svetitelje koji su ujedno njeni najveći teolozi, a imenicom se naziva sveukupnost njihovih bogoslovskih učenja ili njihov duhovni svet i duhovno nasleđe u celini. Sledstveno, pridev neopatristički koji koristite – inače kod nas praktično nepoznat van uskog kruga najobaveštenijih teologa – označava duhovni i kulturni fenomen iz prošlosti koji nije mrtav, ali je, silom istorijskih prilika, odnosno neprilikâ, „obamro“ ili „zamro“, te ga valja oživeti, probuditi i obnoviti. Konkretno, po teoretičaru neopatrističke sinteze, Georgiju Florovskom, posle viševekovnog „vavilonskog ropstva“ novije pravoslavne teologije, koja se za vreme njegovog trajanja nije razvijala prirodno, organski, nego pod većim ili manjim uticajima čas rimokatolicizma čas protestantizma, nju treba iz toga stanja duhovnog robovanja osloboditi – treba je, drugim rečima, sa stramputice vratiti na njen iskonski put, vratiti je njenim izvorima, bogoslovskoj metodologiji i učenjima Otaca Crkve, a ne nekih sholastičkih („školskih“, „učenih“, „naučnih“…) autoriteta.

Naš sveti Justin Ćelijski, savremenik i poštovalac Florovskog (a važi i obrnuto), nije formalno i teoretski razrađivao ideju neopatrističkog buđenja, ali ju je svom dušom zastupao i svom snagom sprovodio kao njen avangardni predstavnik, čak, po mome skromnome mnjenju, kao njen protagonista, prvoborac, čelnik, vitez duha bez mane i straha, nipošto ne kao „vitez profesije“ kome tapšu združeni domaći ateisti ili, u boljem slučaju, vernici „boga-neBoga“.

Razmišljajući, koliko vidim, unutar ovih ili ovima sličnih koordinata, Vi me pitate u kakvom je stanju savremena pravoslavna teologija. Moj skromni odgovor glasi: u istom stanju u kojem je bila i pre stotinak godina. To znači: s jedne strane, po meni sa pravoslavne ili crkvene strane, i dalje je aktuelan povratak Ocima, Predanju Crkve, izvorima vere i bogoslovlja kao njenog crkvenog tumačenja, što čini „patrističku obnovu“ ili „neopatrističku sintezu“, a sa druge strane i dalje postoji izazov sholastike i neosholastike u širem smislu, „učene“ ili „naučne“ teologije, potpuno ili delimično „emancipovane“ od Crkve. Vuk dlaku menja, mudro veli narod, ali ćud nikada: nekad jedina pouzdana, u Crkvi rođena i Crkvom zajemčena, ortodoksna ili pravoslavna (čitaj: autentična, nepatvorena) teologija danas se u određenim, dobro poznatim, ideološkim i paracrkveno-sektaškim sredinama podrugljivo kvalifikuje kao anahrona, „demodé“, „retrogradna“ teologija, ako uopšte i jeste teologija, a kao jedina prâva i vredna pažnje – o kako to gordo zvuči! – priznaje se „naučna teologija“, koja, po meni, uopšte nije teologija nego krajnje slobodoumna religijska filosofija ili, u boljem slučaju, manje ili više korektna religiologija.

U međuvremenu je stvorena, spontano ili, što je verovatnije, na osnovu izvesnih programskih smernica, poznata „novopravoslavna“ teološka internacionala, čiju ekspozituru predstavlja reformistička „bogoslovska trilaterala“ na liniji Fordham (SAD) – Volos (Grčka) – Berlin, Beograd i Trebinje (geografsko određenje izlišno).

Ukratko kazano, istorija se (kao i uvek, uostalom) ponavlja: na jednoj strani smo u doba pozne Vizantije u bogoslovskom svetu imali tomiste i antitomiste, filounioniste i antiunioniste, „progresiste“ oličene u liku Visariona Nikejskog, potonjeg kardinala, i „tradicionaliste“ oličene u liku svetog Marka Efeskog, florentinsku uniju između Starog i Novog Rima i njeno ukidanje u Carigradu u ranoj osmanlijskoj epohi, i tako dalje, a danas imamo isto to ili nešto veoma nalik tome, samo sa drugim imenima, titulama i ikonografijom. U „javnoj sferi“ nastupa „postistina“, ali ne odstupa ni istina, odnosno Istina. U Crkvu pokušava da se, pod plaštom nauke, uvuče bogoslovska (!) postistina, zvana „postpatristička teologija“, ali – no pasaran! Izlaganja učesnikâ nedavnog bogoslovsko-naučnog skupa u Beogradu, posvećenog svetom Justinu Ćelijskom, naročito naših mladih teologa, utešila su me i uverila da će završnu reč imati Crkva, Stub i Tvrđava istine (ITim. 3, 15), a ne „Sinagoga satanina“ (Otkr. 2, 9 i 3, 9); punoća istine, a ne „postistina“, to jest laž i obmana; svetootački nadahnuto pravoslavno bogoslovlje, a ne „postpatrističko“ sekularizovano kvazibogoslovlje, to jest puko „mudrovanje po čoveku“, i to – po palom, ogrehovljenom, opatuljenom, ne retko i ođavoljenom čoveku.

Bioetička pitanja, od veštačke oplodnje i surogatnog materinstva, preko hirurško-hormonske promene pola do eutanazije, opsedaju savremenog čoveka. Svojevremeno je izdavačka kuća Eparhije bačke objavila dokument Ruske Pravoslavne Crkve, Osnove socijalne koncepcije, koji se, između ostalog, podrobno bavi i ovim problemima. Šta Srpska Crkva može da poruči savremenom čoveku – kuda nas vode putevi „posthumanizma“ u oblasti bioetike? Kuda nas vodi slepo povinovanje ideji Progresa?

Putevi bioetičkog „posthumanizma“ koje sažeto, ali obuhvatno opisujete (veštačka oplodnja, promena pola, eutanazija…) nisu drugo do bespuća antihumanizma. Ona vode ljudski rod i planetu Zemlju u propast, u smrt, a to i jeste program i cilj nove, samoproglašene „svetske elite“ koja ga, bez zazora, svakodnevno proklamuje. Ona tvrdi da je na svetu previše ljudskih bića i da će čovečanstvo prosto-naprosto „potrošiti“ sve resurse ukoliko ne bude svedeno na „zlatnu milijardu“ koju će predvoditi upravo ona, „elita“ (a ko bi drugi?). Ko joj daje pravo na ove čudovišne misli i demonske planove, bez presedana u dosadašnjoj svetskoj istoriji, to, dabome, mudro prećutkuje. Mi hrišćani, međutim, nepogrešivo znamo ko je to – to je đavo, „čovekoubica od iskoni“ (Jov. 8, 44).

Pitanje kuda nas vode putevi „posthumanizma“ ili „transhumanizma“ Vi dalje maestralno dopunjujete sledećim pitanjem: kuda nas vodi slepo povinovanje ideji Progresa? Ono na prvi, površni pogled deluje čudno i izaziva protivpitanje: kakve veze ima opasna, zastrašujuća, krajnje perverzna ideologija ili, bolje reći, istorijska himera metaistorijske stvarnosti, – u kojoj postoje, doduše, stvari, ali ne postoji više čovek, – sa duboko humanom i, reklo bi se, čisto hrišćanskom, pa i opštemonoteističkom, idejom progresa, napretka ka Eshatonu, ka Kraju kao Cilju i ispunjenju smisla istorije, shvaćene kao smisleno, logosno i providencijalno kretanje od početne tačke Alfa do završne tačke Omega? Odgovor, po meni, glasi: ima, i te kako ima! Jer, ukoliko progres, uzdignut na pijedestal Progresa, doživljavamo i shvatamo „načelno“, „uopšteno“, „sekularno“, idejno i religijski „neutralno“, van organske ontološke veze sa Hristom i sa Crkvom Hristovom, onda on nije više ni progres ni Progres već, samo i jedino, „progres u vodenici smrti“, kako ga je pre skoro sto godina okarakterisao sveti Justin Ćelijski, Justin Popović, u svom izuzetnom teološko-filosofskom ogledu istog naslova i plamenog proročkog duha. Taj divni i potresni tekst kao da je pisan ovoga trenutka, na strašnoj – ne daj Bože, možda i kobnoj – prekretnici svetske istorije, te Vas molim za dozvolu da, radi čitalaca Pečata, navedem nekoliko važnih uvida i prozrenja iz njega.

Sveti starac Justin polazi od setnog razmišljanja o Zemlji kao jedinoj „planeti smrti“ i o čoveku kao tragičnom biću, sužnju smrti.

„Tragično je biti čovek, – piše on, – nesravnjeno tragičnije nego biti komarac ili puž, ptica ili zmija, jagnje ili tigar“, zato što čovek „stalno ostaje zatvorenik u neotvorljivoj tamnici smrti, tamnici koja nema ni vratâ ni prozorâ“. I nastavlja, u sve žešćoj gradaciji:

„Rađajući se na svet, čovek je od prvog momenta kandidat za smrt… Utroba koja nas rađa nije drugo do rođena sestra groba… Smrt je prvi poklon kojim majka daruje svoje novorođenče. U svakom ljudskom telu taji se i skriva najstrašnija i najneizlečivija bolest: smrt.“ U ovom kontekstu citira pravednog, mnogostradalnog Jova: „Grobu vičem:

Ti si otac moj; a crvima: Ti si mati moja, ti si sestra moja“ (Jov 17, 14). Posle ovakve dijagnoze on postavlja neumoljivo pitanje: „Je li mogućan progres, je li logičan, je li opravdan, je li potreban progres u svetu u kome je smrt – najneodoljivija neophodnost? A to pitanje znači: ima li smisla ovakav svet, ovakav život, ovakav čovek?” I odmah odgovara:

„Ako je u vodenici smrti mogućan smisao života, mogućan je i progres“. Zatim, pokazavši apsolutnu nemoć čovekove nauke, filosofije i kulture, pa i religije u njenim različitim istorijskim oblicima, pred nenasitom, sveproždirućom nemani koja se zove smrt, sa gorčinom pita, zapravo konstatuje: „Progres? O, svaki ljudski progres šta je drugo ako ne progres ka smrti, progres ka grobu?“ Na sopstveno retorsko pitanje odgovara kratko i jasno: „Gde smrti ima, tu stvarnog progresa nema.“ Stvarni progres, sledi iz toga, postoji samo onde gde – smrti nema. Vaskrsli iz mrtvih Bogočovek, Gospod i Spasitelj sveta Isus Hristos, Pobednik je smrti u Događaju Svoga Vaskrsenja i, samim tim, Osmislitelj života i Darodavac jedinog istinskog progresa – napretka ka životu, večnom i neuništivom životu (sr. Jevr. 7, 16) u zajednici sa Živim Bogom, napredovanja „iz slave u slavu“ Carstva Božjeg (IIKor. 3, 18).

Otuda sveti Ava izvodi razliku između humanistički (gdegde kaže hoministički) formiranog „evropskog“, „zapadnog“, „savremenog“ čoveka i čoveka Hristovog, čoveka „u Hristu“, a time, sledstveno i posledično, između lažnog, humanističkog progresa i istinskog, teohumanističkog ili bogočovečanskog progresa, napretka ka Hristu, pa u Hristu i, konačno, „u meru rasta punoće Hristove“ (Ef. 4, 13). Svoju ocenu i procenu humanističkog progresa ilustruje dijalogom Alkvista i Jelene u Čapekovoj tragediji Rossum’s Universal Robots:
„Alkvist: Ima li Nana kakav molitvenik?
Jelena: Ima jedan vrlo veliki.
Alkvist: I u njemu se, sigurno, nalaze molitve za razne slučajeve u životu? protiv nepogode? protiv bolesti?
Jelena: Da, protiv iskušenjâ, protiv poplave…
Alkvist: A protiv progresa, nema li?
Jelena: Držim da nema.
Alkvist: E, to je šteta.“
Nasuprot ovom „progresu“ stoji, piše Sveti dalje, „bogočovečanski progres od čoveka do Bogočoveka, od smrti do besmrtnosti“. Po njemu, nasuprot „naučnom evolucionizmu“ (o kako i to gordo zvuči!), prema kojem čovek, na kraju svih krajeva, ipak nije ništa drugo do „prolazna životinja među životinjama“, stoji hrišćanski evolucionizam – „rođenje u Hristu, preobraženje u Hristu, vaskrsenje u Hristu“. U antropološko-sotiriološkoj viziji ćelijskog mistagoga, naposletku, za našu svetu pomesnu Crkvu i za naš srpski narod najveći učitelj puta koji vodi u život i kroz život, od rođenja u Hristu do vaskrsenja sa Hristom, bio je – i zanavek ostao – Sveti Sava, „najveći neimar bogočovečanskog progresa u istoriji našeg naroda“ Sveti Justin zaključuje: „Za Svetog Savu progres je ovo: steći Gospoda Hrista, živeti u Njemu, Njime i radi Njega…“ Usuđujem se da dodam: iza Svetoga Save sagledavamo mnogobrojnu plejadu svetih Otaca i Učitelja Crkve Pravoslavne i Njegove svete Apostole, a u njihovom središtu – Onoga Koji je, Jedini u istoriji, za Sebe izjavio da je Put, Istina i Život (vidi Jov. 14, 6), Bogočoveka Isusa Hrista.

Tragedija ukrajinskog raskola nije bila moguća bez nekanonskog mešanja Carigradske Patrijaršije na kanonskoj teritoriji Ukrajinske Pravoslavne Crkve, autonomne u okviru Moskovske Patrijaršije. Kao arhijerej koji se decenijama bavio međucrkvenim odnosima u Pravoslavlju, šta mislite – kuda ova tragična podela vodi? Šta se dešava u Crkvi od Istoka? Ima li nade za rešavanje spornih pitanja i za mir, pošto, po apostolu Pavlu, Sâm Hristos jeste Mir naš?

Vaša konstatacija o tragediji ukrajinskog crkvenog raskola – i, dodajem, stradanja kanonske Pravoslavne Crkve i naroda u Ukrajini – potpuno je tačna. Kamo sreće da nije! Tamošnja tragična podela je, nažalost, veoma brzo postala podela u vaseljenskom Pravoslavlju, i to dvostruka: s jedne strane, podela između onih pomesnih Crkava koje ukrajinskim raskolnicima, predvođenim od strane lažnog mitropolita, građanina Dumenka, ne priznaju nikakav kanonski legitimitet i nekih drugih, malobrojnih, pomesnih Crkava, koje im ga priznaju, mahom nevoljno ili pod pritiskom, samo odlukom predstojatelja, bez odluke arhijerejskog sabora, a sa druge strane, podela unutar njih, negde u zaoštrenijem, a negde u blažem obliku, pri tom podela koja, za razliku od dalje i bliže prošlosti, nije mimoišla ni vekovnu tvrđavu Pravoslavlja, Svetu Goru Atonsku. Vinovnici podele, oni koji, prezrevši Sabore i kanone, upadoše, nezvani, u kanonski prostor druge autokefalne Crkve i „razderaše rizu Hristovu“, kao da ne znaju – a pre će biti da znaju, ali ne haju – za izjavu svetog Jovana Zlatousta i drugih velikih ispovednika Pravoslavlja da se greh raskola ne može oprati i iskupiti ni mučeničkom krvlju koju bi vinovnik raskola prolio za Hrista.

Nade za rešavanje ovog problema, najvećeg u istoriji Crkve od velikog raskola između Crkava Istoka i Zapada u 11. veku do danas, i za vaspostavljanje mira i jedinstva među pomesnim Pravoslavnim Crkvama uvek ima, baš zato što je Sâm Hristos, a ne neko drugi ili nešto drugo, Knez mira i Mir naš, Onaj „Koji i jedne i druge sastavi ujedno i razruši pregradu koja je rastavljala, to jest neprijateljstvo, (…) da oba sazda u samome sebi u jednoga novoga čoveka, stvarajući mir, i da pomiri sa Bogom i jedne i druge u jednom Telu krstom, ubivši neprijateljstvo na njemu“ (Ef. 2, 14 – 16). Dozvolite mi da i ovom prilikom ponovim stav koji sam svojevremeno formulisao u jednom od naših ranijih božićnih razgovora na stranicama Pečata: smatram da bi izjava Njegove Svetosti Vaseljenskog Patrijarha u ime Velike Hristove Crkve u Carigradu da su ga ukrajinski vođi raskola i najviši predstavnici ukrajinske vlasti doveli u zabludu, tačnije grubo obmanuli, tvrdeći da u Ukrajini svi ili maltene svi – od kanonskog mitropolita Onufrija do građana Denisenka (samozvanog „patrijarha kijevskog Filareta“), Dumenka (samozvanog „mitropolita Epifanija“) i Maletiča (samozvanog „mitropolita Makarija“) – jedva čekaju „sabor ujedinjenja“ u Kijevu i stvaranje „Pravoslavne Crkve Ukrajine“ („PCU“), tog eklisiomorfnog „kentaura“ ili „tragelafosa“ (mitološke nakaze koja je polujarac – polujelen), a onda poništavanje te silom skrpljene tvorevine, vraćanje crkvenoga status-a quo ante i rešavanje problema dijalogom ukrajinskih raskolnika, dosad nepokajanih, i njihovih „patrona“, sa Ruskom Pravoslavnom Crkvom, odnosno sa kanonskom Crkvom u Ukrajini, kao i dijalogom na svepravoslavnom nivou, ne samo sprečila novi raskol, gori od već postojećeg između Rimokatoličke i Pravoslavne Crkve, nego bi ujedno vratila Carigradskoj Patrijaršiji pređašnji ugled i poverenje, a samog patrijarha Vartolomeja bi ispratila u istoriju kao velikog i mudrog patrijarha. Dalje insistiranje na postojećem kanonskom besporetku imalo bi, siguran sam, nesagledivu katastrofalnu posledicu – dugotrajan raskol, možda i novo hiljadugodište raskola, ovog puta ne između hrišćanskog Istoka i hrišćanskog Zapada već unutar pravoslavnog Istoka, raskol koji bi nepopravljivo urušio misiju i svedočenje Pravoslavlja u svetu i iz kojeg bi se rodila ne mala eklisiološka jeres. Ne dao Bog! Moramo se mnogo i usrdno moliti i svom snagom se truditi da do toga ne dođe.

Mnogo je urađeno od onda kada je pre šezdesetak godina naša Crkva krenula u Zapadnu Evropu za srpskim narodom koji se tamo odselio. To je vreme kada je vladika Lavrentije Trifunović, savlađujući velike prepreke, u zapadnoevropskoj i australijskoj tuđini počeo da zavodi crkveni poredak, osnivajući parohije i osvećujući hramove. Šta nam možete reći o tim vremenima, koliko su ona doprinela današnjem stanju naše Crkve u Evropi?

To su bila zaista teška vremena, „vunena vremena“ u svakom smislu, vremena koja naš mladi naraštaj ne može ni zamisliti. Naša Crkva se odjednom, takoreći preko noći, našla u situaciji da su stotine hiljada njenih vernika, njenih sinova i kćeri, osvanule na dalekim meridijanima širom zemaljskoga šara, a da ona sama nema ni dovoljno duhovno doraslih ljudi ni materijalnih sredstava da organizuje kakav-takav crkveni život u tom planetarnom rasejanju. Naša tadašnja država, Jugoslavija, – u gorkom humoru nazvana Titoslavija, – ne samo da je ignorisala Crkvu, bilo našu bilo Rimokatoličku ili neku drugu, ne pomažući joj ni u čemu, a odmažući joj u svemu, nego je i svim sredstvima ometala njene pokušaje da sabere rasejani narod, sa vrhuncem u stalnom nadziranju i prebrojavanju onih koji ulaze u tada postojeće malobrojne „emigrantske“ crkve od strane „jugokonzulatâ“, uz pretnje da će biti oduzet pasoš onima koji idu u hramove čiji su dotadašnji parohijani bili bivši četnici, ljotićevci i drugi navodni narodni neprijatelji. Pod takvim uslovima blaženopočivši vladika Lavrentije je praktikovao da doputuje u neki veliki zapadnoevropski ili čak australijski grad i da, u skromnoj mantiji i kamilavci, sa skromnim koferom kraj sebe, satima sedi na aerodromu ili na železničkoj stanici, u nadi da će među putnicima koji prolaze biti i poneki Srbin ili Srpkinja i da će mu bar neko od njih prići. To se, s vremena na vreme, i dešavalo: kad mu neko priđe, prepoznavši u njemu pravoslavno svešteno lice, on bi se predstavio kao novi vladika za Srbe u toj zemlji ili na tom kontinentu i molio novog poznanika da ga upozna i sa drugim zemljacima. Čim bi došlo do susreta i razgovora sa većom ili manjom grupom srpskih „gastarbajtera“, pokretao bi razgovor o mogućnosti organizovanja crkvene opštine, dolaska sveštenika i obezbeđivanja bogoslužbenog mesta. Malo-pomalo, uz veliki trud i strpljenje, srpski vernici su se sve više okupljali oko neumornog mladog vladike i sveštenikâ koje je on dovodio, pa je tokom decenijâ stvorena ozbiljna mreža parohijâ, a osnovana su i tri skromna srpska manastira, jedan u Evropi i dva u Australiji.

Pored svih drugih iskušenja, novu eparhiju, teritorijalno ogromnu, mučili su i raskoli, najvećim delom izazvani rovarenjem raznih „jugoslužbi“, od vidljive „Verske komisije“ do jedva vidljive famozne Udbe. Ipak, i pored svih muka i nevolja, uspona i padova, epopeja čiji je simvol bio i ostao lik vladike Lavrentija imala je blagopolučan kraj – danas na prostoru negdašnje Eparhije zapadnoevropske i australijske imamo šest dobro organizovanih eparhija. Pet njih su u Evropi, a jedna u Australiji. Ako ovom broju dodamo i pet eparhijâ na tlu Severne i Južne Amerike, lako ćemo zaključiti da se, približno, svaka četvrta eparhija Srpske Pravoslavne Crkve i, analogno tome, četvrtina srpskog naroda nalazi u rasejanju na svim naseljenim kontinentima. To je naš najveći „danak u krvi“ u toku vaskolike naše istorije. U poređenju sa njim, „danak u krvi“ iz vremena robovanja pod Turcima je – najobičnija šala. Za razliku pak od vekova pod Osmanlijama, za savremeni „danak u krvi“ najveću odgovornost snosimo mi sami, svi mi, a ne ovi ili oni stranci, čije „prijateljstvo“ ili, politički korektnije, „partnerstvo“ već vekovima iz iskustva poznajemo. Kamo lepe sreće da u bližoj i daljoj tuđini – pominjući tuđinu, sasvim svesno izuzimam Rusiju i Grčku – nemamo nikakvu „dijasporu“, a da svi Srbi ili većina njih žive ili u Srbiji ili bilo gde na tlu svoje vekovne postojbine, u miru i dobrosusedstvu sa drugim narodima i drugačijim kulturama.

Može li se reći da „krunu“ tog upornog dugogodišnjeg rada na Njivi Gospodnjoj u rasejanju predstavlja ustoličenje gospodina Nektarija, episkopa novoosnovane Eparhije londonske i velikobritansko-irske? Učinio je to nedavno u Londonu patrijarh Porfirije, uz sasluženje više arhijereja. Nova eparhija je iznikla iz stopa svetog Nikolaja Velimirovića koji je u Velikoj Britaniji delovao pre sto godina. Taj, za Srpsku Crkvu značajan događaj uveličali su čelnici britanske duhovne i svetovne vlasti. Šta to znači za Srpsku Pravoslavnu Crkvu?

Ne bih mogao reći da predstavlja „krunu“, ali mislim da predstavlja važan događaj. Naime, mi u Velikoj Britaniji nemamo mnogo vernikâ ni mnogo parohijâ, ali smo dosad bili valjda jedina pomesna Pravoslavna Crkva koja nije imala zasebnu eparhiju na tlu Velike Britanije. Mi pritom nismo imali na umu ništa osim realnog stanja „na terenu“, ali teško da „gordi Albion“ nije zapazio gore pomenutu činjenicu i da je nije protumačio u saglasju sa sopstvenim vekovnim „sklopom uma“. Ako ništa drugo, od sada će u nizu predstavnikâ pravoslavnih autokefalnih Crkava biti i srpski episkop u Londonu.

Ali hajde da se začas vratimo u dane kada je sveti Vladika Nikolaj, tada junak britanskog javnog mnjenja, držao svoje plamene besede u anglikanskoj katedrali Svetoga Pavla! Mislim da je zvanična britanska politika onoga vremena bila u istoj meri ravnodušna prema Srbima koliko je i danas, ali da je britansko društvo, tada još uvek hrišćansko, bilo – iskreno, a ne prividno – na strani Srba kao hrišćanskog naroda koji se bori i strada za slobodu, pravdu i istinu. Ako bismo mi Srbi ikada zaboravili sve one dobrovoljne bolničarke i dobrotvore iz Velike Britanije tokom Velikog rata, – ledi Pedžet, zatim Helen Lozanić-Frotingem i tolike druge, – teško da bismo bili civilizovan, pa još i hrišćanski, narod.

U periodu između dva svetska rata negovani su i prijateljski odnosi između Anglikanske i naše Crkve. Oni su u međuvremenu izgubili na intenzitetu, što usled sve dublje krize crkvenog identiteta anglikanske zajednice u samoj Britaniji i u svetu, a što usled teškoćâ i krizâ u životu naše Crkve. Naša Crkva ipak nije odustala od tih kontakata. Sa svoje strane, Crkva Engleske, na čelu sa arhiepiskopom kenterberijskim, a u novije doba i svetska anglikanska zajednica, naročito od polovine sedamdesetih godina prošlog veka, iznova traži i uspostavlja dijalog sa Pravoslavnim Crkvama, prvenstveno dijalog o poimanju, afirmaciji i promovisanju osnovnih istina hrišćanstva, kao i temeljnih hrišćanskih vrednosti i različitih crkvenih praksi, formiranih i normiranih tokom istorije. Ujedno nudi saradnju u raznim vidovima, a u njenim okvirima pruža i našoj Crkvi ne malu podršku. Ovde nije zgoreg podsetiti i na novouspostavljenu saradnju Teološkog fakulteta u Oksfordu i Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, čiji je plod bogoslovski simposion, održan u Oksfordu 2018. godine. Kao što se dâ videti, naša Crkva i danas dosledno i odgovorno učestvuje u teološkom dijalogu sa Crkvom Engleske i sa anglikanskom zajednicom kao celinom, svesna toga da u njoj, naporedo sa glasnom ultraliberalnom sekularističkom strujom, postoji i tiha, ali duhovno stabilna konzervativno-
-tradicionalistička struja, verovatno većinska. Sve u svemu, postojanje srpske eparhije i prisustvo srpskog episkopa u Londonu, uz sve nabrojano, pomoći će i srpskom narodu kao istorijskom kolektivnom subjektu, tradicionalno izloženom predrasudama, stereotipima i nepravdama anglosaksonskog sveta.

Zvanični predstavnik naše Crkve u Komisiji za dijalog, koja je nedavno obeležila pedesetogodišnjicu svog postojanja (1973 – 2023), jeste profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu, dr Bogdan Lubardić. On je u toj Komisiji obavljao više funkcija, veoma značajnih, a pošto je već petnaest godina njen član u ime i po blagoslovu Srpske Pravoslavne Crkve i pošto svaki njegov izveštaj Svetom Sinodu jeste iscrpna teološka studija o suštinskom toku dijaloga, o pravoslavnom svedočenju u njemu i doprinosu njemu, koristim priliku da ga javno pozovem da što pre objavi knjigu o tom dijalogu, kako na srpskom tako i na engleskom (ali isključivo u sopstvenom prevodu na engleski, koji i neće biti prevod nego jedan od dva originala, u istoj meri autentična i vredna).

Jevanđelska svetlost se projavila i na još jednom mestu u Zapadnoj Evropi. Pre mesec dana Kraljevska biblioteka „Blek dajmond“ u Kopenhagenu u Danskoj digitalizovala je Miroslavljevo Jevanđelje. Kako ste Vi primili ovu vest?

Sa zadovoljstvom i radošću, razume se. Uveren sam da će digitalna kopija Miroslavljevog Jevanđelja, kao stvarna svetlost vere, lepote i kulture, u dobroj meri raspršiti maglu stereotipâ o „Balkanu“ i „Balkancima“ (turski nazivi koje su nemački istoričari nametali i nametnuli od 18. veka pa naovamo!), a osobito o nama Srbima, koje inače – jedni sa podozrenjem, drugi sa prezirom, treći sa podsmehom – mnogi u Danskoj i celoj Zapadnoj Evropi smatraju i nazivaju „malim Rusima“, ne shvatajući pritom da tako promovišu „velike Ruse“ i Rusiju kao veliku imperiju i civilizaciju, a u isti mah zaboravljajući da je „Balkan“, konkretno grčki etnički i kulturni prostor, prvobitna Evropa i kolevka „evropejstva“. O kakvog li mističkog užasa: Balkan – mati Evrope (čak i reč Evropa je grčka, dakle neizlečivo balkanska!), a „vizantijski Komonvelt“ i „ruski svet“ – evropskiji od sveukupne „franačke Evrope“, sa nekadašnjim centrom u Ahenu Karla Velikog, a danas sa centrom u Briselu!
Ovo je prilika – i moja duhovna potreba – da spomenem i svoga dragoga prijatelja, brata i saslužitelja u Hristu, protu Voju Bilbiju, dugogodišnjeg srpskog paroha u Roterdamu, a time, po automatizmu, i duhovnika srpskih zatočenika u Hagu i ostalim haškim kazamatima. Prota Voja nije samo dobar lekar ni samo savestan srpski pravoslavni sveštenik nego i dobar, bolje reći izvrstan, likovni umetnik. Između ostalog, izradio je, po blagoslovu nadležne crkvene vlasti, i srebrni sarkofag za mošti svetog Simeona Mirotočivog (Stefana Nemanje). Pre nego što ga je poslao u manastir Hilandar na Svetoj Gori, na neko vreme ga je izložio u Roterdamu. U tom periodu neko ga je upitao: „Otkud vama Srbima dinastije već u 12. veku?“ Na to pitanje prota Bilbija, stamen kao kamen u Dalmaciji, postojbini njegovih – a i mojih – predaka, odgovara: „Vi ste najpre sišli sa granâ drveća, a onda imali dinastije; mi Srbi smo imali dinastije i pre nego što smo sišli sa granâ drveća.“ Aferim, prijatelju! Bolje reći: aferim, brate Vojo!

Složene i razložne pobude navode nas da sada ponovimo deo Vašeg odgovora na jedno pitanje koje smo Vam postavili daleke 2012. godine, a povodom tada aktuelne medijske bure – objavljivanja navodno „tajnog pisma SPC“ upućenog najvišim državnim „čimbenicima“. Demantovali ste nedobronamerne medijske tvrdnje o navodnom „Memorandumu SPC o Kosovu“, ali ste kazali i ovo: „Sinod je uveren da ne artikuliše samo svoj stav nego i stav većine pravoslavnih vernika srpske narodnosti i naših sugrađana drugih veroispovesti i nesrpske pripadnosti kada poručuje, već godinama, da nemamo pravo da prepustimo Kosovo i Metohiju onima koji su ga oteli silom, i to više tuđom negoli svojom, kao i da niko nema pravo da tu zemlju, osveštanu našim najvećim svetinjama i natopljenu mučeničkom krvlju, trampi za gola obećanja da će kad-tad početi ,pregovori’ o vrtoglavim visinama naše neizvesne, ali zato, Bože moj, bez daljnjega svetle budućnosti u evropskom zemaljskom raju“.

Da li biste danas neku reč ovde dodali ili neku poruku u ovom iskazu promenili?
Ne.

U božićnoj poslanici kojom će se verujućem narodu u ime Crkve uskoro obratiti patrijarh Porfirije, zajedno sa ukupnom jerarhijom naše svete Crkve, pored njegovog imena biće navedena i imena i titule svih vladika Srpske Pravoslavne Crkve. Ovom prilikom, prvi put, prema odluci donesenoj na poslednjem, majskom zasedanju Svetog Arhijerejskog Sabora, uz imena većine arhijereja, biće navedene njihove nove titule. Tada je donesena odluka da se osamnaest episkopija uzdigne na stepen mitropolijâ, a njihovi episkopi u arhiepiskope i mitropolite. Crkvena javnost se još navikava na te promene i nove titule. Mnogima nije jasno po kom „ključu“ je određivano da li će neki od tih episkopa postati mitropoliti ili arhiepiskopi, a njihove eparhije mitropolije i arhiepiskopije. Da li biste nam to mogli objasniti?

Pre odgovora na suštinu Vaših pitanja predlažem malu ispravku u njegovoj formulaciji. Našoj javnosti je promakla činjenica – zato je ni Vi niste zapazili – da je Sveti Arhijerejski Sabor na svom poslednjem zasedanju izmenio samo titule jednog broja eparhijskih arhijerejâ dok je status samih eparhija i dalje neizmenjen. Sledstveno, u Ustavu Srpske Pravoslavne Crkve postoje samo kanonski ravnopravne eparhije: nema ni arhiepiskopijâ ni mitropolijâ osim jedne, Beogradsko-karlovačke, s tim što episkopi pojedinih eparhija imaju titulu arhiepiskopa i mitropolita, – titulu samo i isključivo počasnog karaktera, bez sufraganih ili zavisnih episkopa, dakle bez jurisdikcijskog prestiža ili bilo kakvih posebnih ovlašćenja (za ovaj slučaj Nemci imaju šaljivi izraz Titel ohne Mittel, što bi značilo „titula bez propratnih sredstava“), – a episkopi ostalih eparhija takođe mogu vremenom, kao lično priznanje za dugogodišnju predanu i savesnu službu Bogu, Crkvi i Rodu, dobiti istu titulu. Prema tome, ako bi ma koji episkop na osnovu ovakvog činjeničnog stanja izveo zaključak da je on – kao pojedinac, a ne kao „vila“ koja se našla „u čem nije bila“ – na određeni način dobio rang koji je iznad ranga drugih, „običnih“ episkopa, onda je on, po „ikonomiji“, po „snishođenju“, za svako žaljenje, a po „akriviji“, po striktnoj primeni kanonskih načela, za svaku osudu. U krajnjoj liniji, po Gospodu Hristu i po Njegovom svetom Jevanđelju, ko god želi da bude prvi, a ne poslednji, vaistinu će biti poslednji (vidi Mat. 19, 30 i 20, 16; Mark. 10, 31 i 35 – 45; Luk. 13, 30). U ovoj kategorizaciji „prvenstava“ i pratećih neumerenih titula koje u svojoj neumerenosti dobijaju i svetogrdan prizvuk, gde vrvi od „najsvetijih“, „najblaženijih“ i „najbožanstvenijih“, nijedna titula realno ne znači ništa, apsolutno ništa, dok odsustvo bilo kakvog pozitivnog epiteta ili prisustvo nekog krajnje negativnog atributa uz nečije ime niukoliko ne mora da znači da isti, meren ontološkim i aksiološkim merilom, nije – ili ne može biti – prvi pred Prvim i Poslednjim, pred Hristom Gospodom. Vi ovo što govorim unutrašnjim duhovnim čulom osećate i stoga me pitate po kom „ključu“ je određivano koji od gospode episkopa će biti arhiepiskop ili mitropolit. Jer, unapred znate da se ne radi o ugađanju nezdravim sujetama, bilo staračkim bilo mladalačkim, i to u vremenu nebivalih tragedija i apokaliptičkih užasa kako u svetu tako i na našoj domaćoj sceni.

Sasvim ukratko, navešću neke od elemenata „ključa“, tojest motivâ i razlogâ za ovakvu saborsku odluku, pri čemu unapred napominjem da nju – kao, uostalom, i svaku drugu – sa pozicije sveznadara najviše napadaju oni koji sa našom Crkvom i sa Pravoslavljem nemaju veze osim što prema njima gaje iracionalno osećanje besomučne netrpeljivosti. Ti ljudi, nesvesni toga da o Pravoslavlju kao takvom, a o Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi posebno, ne znaju ništa ili, u najboljem slučaju, znaju nekoliko površnih floskula i izanđalih stereotipa, nalaze neočekivane saveznike među pojedinim predstavnicima naše vlastite, pravoslavne i srpske, „šeste kolone“, kako je ovu kategoriju naših intelektualaca duhovito nazvao Dragoslav Bokan. Oni, naime, po pravilu nisu ni hulitelji Crkve ni mrzitelji Srpstva poput onih iz „pete kolone“, – većina njih su, naprotiv, i pravoslavni vernici i srpski rodoljubi, – ali su toliko opčinjeni samosvešću o svojoj superiornosti na polju nauke, ili umetnosti, ili književnosti, ili…, ili…, da ne shvataju da oni, ma sa kojeg pijedestala govorili, ne mogu biti učitelji Crkve, akamoli njene sudije ili presuditelji njenoj jerarhiji, ni branitelji crkvenog poretka od same Crkve, a pogotovu ne shvataju da istina bića, poretka i misije Crkve ne zavisi od broja pročitanih stranica već od prosvećujuće blagodati Duha Svetoga, Duha Istine Koji nas uvodi u svu istinu (Jov. 16, 13).

Postoji, naravno, i prelazni sloj između ovih „kolona“ – to su deklarativni svetosavci. „Raduješ se – piše trezvenoumno Slavko Gordić o Liturgiji u jednom novosadskom hramu, u svojim dnevničkim zabeleškama u novembarskom broju „Letopisa Matice srpske“ – sve većem prisustvu mladih vernika, ne čudeći se, poodavno, apsolutnom odsustvu pripadnikâ takozvane elite, političke, naučne i kulturne..“ To „elitnima“ ne smeta da se upinju da sobom spasavaju Crkvu, a ne Crkvom sebe. Isto tako, pojedinci se ne libe i ne stide da u poznatim bestidnim beogradskim tabloidima pišu kako „Srpska Crkva ćuti o Kosovu i Metohiji“ (o tempora, o mores!), a neki drugi kako, biva, ta ista Crkva ne pali na ulici dovoljno sveća za žrtve nedavne novosadske tragedije – za njih, očevidno je, sveća u crkvi nema nekog značaja, a molitvena podušja, zaupokojne Liturgije i svenoćna bdenja, trajno pominjanje u svim hramovima u Eparhiji bačkoj, i ne samo u njoj, sve je to njima nepoznanica, prâva pravcata terra incognita.Ali da se vratimo temi! Večne kategorije, uz druge, u Crkvi i za Crkvu, jesu svešteni činovi episkopa, prezvitera i đakona, kao i zajednica vernih ili Narod Božji. Titule, počasni činovi, odlikovanja i slično – sve je to istorijski uslovljeno, promenljivo, relativne važnosti, stvar administrativne nomenklature. Ontološki i aksiološki, suštinski i vrednosno, nema razlike između episkopa i arhiepiskopa, episkopa i mitropolita, episkopa i egzarha, episkopa i patrijarha, – svi su oni episkopi, različito raspoređeni u istorijski uobličenom složenom sistemu kanonskih jurisdikcija i poslušanjâ. Isto važi i za ostale jerarhijske činove: sveštenik (jerej, prezviter, narodski pop ili popa, što, kao i reč papa, znači otac) i odlikovani sveštenik (protojerej, protoprezviter, narodski protopop ili prota) jesu, po službi i po blagodati, jedno te isto, kao što i đakon (narodski đak, sr. „pop đaku, a đak crkvenjaku“) i odlikovani đakon (protođakon, jerođakon ili đakon iz redova monaštva i arhiđakon kao monaški „pandan“ protođakonu) jesu, po službi i po blagodati, jedno te isto.U vezi sa titulama episkopâ, kako, površno gledano, „običnih“ tako, ne manje površno gledano, i „odlikovanih“ ili „povlašćenih“, valja ozbiljno uzeti u obzir i nebivali istorijski zaokret ili preokret u odnosima između Rimskog Carstva i mlade hrišćanske Crkve, još uvek formalno manjinske religijske zajednice: Konstantin Veliki joj ukida status zabranjenog antidržavnog kulta (collegium illicitum), a njegov naslednik Teodosije Veliki joj dodeljuje, ni manje ni više, status zvaničnog državnog ili imperijalnog kulta, usled čega najugledniji hrišćanski episkop, episkop prestonog Rima, nasleđuje, zvanično, titulu pontifex maximus, do tada titulu prvosveštenika neznabožačkog, paganskog, antihrišćanskog državnog kulta, koju rimski episkop, nažalost, i danas nosi. U tom istorijskom kontekstu, u vremenu sudbonosnog istorijskog preokreta i zaokreta Rimskog Carstva ka univerzalnoj – bar po ideji vodilji – hrišćanskoj Imperiji, došlo je i do pokušaja koordinacije ili uzajamnog usklađivanja „crkvenih“ i „građanskih“ granica velikih administrativnih celina. U rezultatu toga procesa se, postepeno, manje ili više, izjednačuju granice državnih ili, striktno kazano, imperijalnih provincija (pokrajinâ), docnije i dijecezâ, najvećih administrativnih celina, s jedne strane, i granice crkvenih provincija ili crkvenih oblasti, kasnije crkvenih dijecezâ, sa druge strane (napominjem da na grčkom jeziku reč eparhija, sve do danas, ima profano administrativno značenje, – provincija ili pokrajina, – a ne značenje striktno crkvene administrativne jedinice, episkopije ili mitropolije).U prvoj polovini 4. veka po Hristu, pošto je Crkva, posle epohe gonjenjâ, dobila slobodu, a zatim i status državne religije (kamo sreće da ovo poslednje nikad i nije dobila!), nesmetano se razvijao saborno-saborski sistem crkvene uprave i rešavanja crkvenih pitanja. Po prirodi stvari, oblasne (pokrajinske, provincijske, „eparhijske”) sabore je sazivao i na njima predsedavao episkop metropole (μητρóπολις/mitrópolis), glavnog grada oblasti ili provincije. Zbog toga je dobio zvaničnu titulu „episkopa metropole“ ili „prvog episkopa eparhije/provincije“ (obratimo pažnju: uvek episkopa!), ali je ona ubrzo, u skraćenoj kolokvijalnoj upotrebi, evoluirala u titulu episkopa-mitropolita, pa samo mitropolita, iako reč mitropolit, uopšte uzevši, znači „građanin metropole“ po analogiji sa pólis (grad) i polítis (građanin). Tako se, u 4. veku, uz osveštani biblijski termin episkop, javlja i politički ili građanski termin mitropolit, koji je, nažalost, u Crkvama grčkog jezika potisnuo, a u nekima i istisnuo, termin episkop, „zaslugom“ velikog arhitekte novovekovnog Fanara, Meletija Metaksakisa, patrijarha koji je Trumanovim avionom doleteo u Istambul i odmah, na aerodromu, stekao državljanstvo novorođene Kemal – pašine Turske. Pre titule mitropolita javlja se i počasna, čisto unutarcrkvena titula arhiepiskopa, naravno ne u smislu nekakvog „superepiskopa“, „nadbiskupa“, već u smislu prvog po časti i ugledu episkopa određene crkvene oblasti. U tom, prvobitnom, smislu titula arhiepiskopa postoji i danas u nekim pomesnim Pravoslavnim Crkvama (Jerusalimska i Moskovska Patrijaršije i još neke Crkve, od ove godine i naša), a opstaje i u kombinaciji sa titulom mitropolit. Predstojatelji naše negdašnje Karlovačke mitropolije, kanonski dobro uređene Crkve, nosili su, primera radi, titulu arhiepiskop i mitropolit karlovački, docnije, od 1848. godine, uz dodatak „i Patrijarh srpski”. Ta tradicija se neodstupno čuva i u naše vreme: prvi episkop naše Crkve, njen predstojatelj – narodski izraz poglavar jeste razumljiviji od starinskog termina predstojatelj, ali sa kanonskog stanovišta nije najsrećniji – nosi titulu „Arhiepiskop pećki, Mitropolit beogradsko-karlovački i Patrijarh srpski“. Jednom rečju, svaki mitropolit je, već unapred, arhiepiskop, ali nije svaki arhiepiskop automatski i mitropolit. Paralelno imamo i noviju praksu u kojoj se arhiepiskopom naziva predstojatelj autokefalne Crkve i gde je titula arhiepiskopa iznad titule mitropolita. Te prakse se drže Crkve grčkog jezika.Već sam Vam spominjao nadobudne sveznalice- neznalice u našoj sredini čiji komentari, kritike, napadi i ispadi insinuiraju da saborska odluka o „novoj titulaturi“ episkopâ predstavlja novotariju bez presedana i bez osnova, novotariju uvedenu iz pobudâ sujete i čovekougodništva, a ne iz crkvene potrebe i radi neke, makar i sitne, koristi za misiju Crkve. Stoga je, jel’ te, njihovo neprikosnoveno pravo da neznavenom, po njima, Saboru srpskih episkopa „održe lekciju“… Ne slute, međutim, anonimne sveznalice-neznalice da je Sabor vratio stvari na pređašnje stanje („u drugom obličju“, naravno), a da je dosadašnje stanje u trajanju od jednog stoleća, od dvadesetih godina prošlog veka do dvadesetih godina ovog veka, bilo istorijski intermeco, uslovljen, prema mom skromnom mnjenju, naivnim oduševljenjem tada tek stvorenom Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca, himerom „integralnog jugoslovenstva“ („jedan troimeni narod“) i utopističkom iluzijom o „kraju istorije“.Naša tadašnja elita, ne izuzimajući ni crkvenu, uz retke izuzetke, kao da je verovala da će Jugoslavija postojati dok je sveta i veka. Sve je reformisano i transformisano eda bi se po svaku cenu služilo zacrtanom cilju – jedinstvu države. Na polju organizacije crkvenih struktura u ujedinjenoj Patrijaršiji, sastavljenoj od nekoliko dotadašnjih pokrajinskih Crkava, takođe se prećutno podrazumevala jugoslovenska podloga, uz neku vrstu „glajhšaltunga“ ili „uravnilovke“ u odnosu na inoslavne sugrađane, pre svega Hrvate rimokatolike, i na inoverne zemljake, prvenstveno muslimane. Većini episkopa koji su u jedinstvo ušli u činu mitropolita taj čin je po kratkom postupku ukinut, nijedan episkop sa etnički čisto srpskih područja nije pritom dobio taj čin, ali je zato Zagreb hitro i hitno, prvi put u svojoj istoriji, dobio pravoslavnog mitropolita (dakle, episkopa višeg „ranga“ nego što ga je imao tadašnji nadbiskup zagrebački). Naš Sveti Arhijerejski Sabor nije, naravno, doveo u pitanje tu, istorijski zatečenu, titulu pravoslavnog episkopa grada Zagreba i njegove šire okoline, – danas u drugačijem kontekstu, u kontekstu episkopa glavnog grada susedne zemlje, – ali nije mogao ni da njemu zadrži novu ili nedavno stečenu titulu, a da pritom ne vrati tu istu titulu arhijerejima čiji prethodnici su je nosili vekovima pre njega. Kad već pominjem srpske mitropolite „dugog trajanja“, a ukinute po nastanku „Kraljevine SHS“ pitam se i pitam: zašto ih ne vaspostaviti po nestanku prve, druge, treće i bilo koje po redu Jugoslavije? Pritom to ne treba činiti u političkom „ključu“, u kontekstu filojugoslovenstva ili antijugoslovenstva, nego isključivo iz crkvenih pobuda i razloga, radi unapređivanja vekovnog poslanja Crkve, koje nije drugo do put ka spasenju, ka životu večnom, ka Carstvu nebeskom.U istorijskoj perspektivi, mi smo jedna od retkih savremenih pomesnih Pravoslavnih Crkava koja se može pozivati na činjenicu da je zasvedočena u Svetom Pismu Novog Zaveta. Naravno, u neposrednoj novozavetnoj epohi nas nije bilo, ali je značajan deo Crkve iz te epohe danas organski i neotuđivi deo naše pomesne Crkve. U Svetom Pismu Novoga Zaveta, naprimer, stoji da je u Dalmaciji delovao sveti apostol Tit, učenik svetog apostola Pavla, jedan od Sedamdesetorice šireg apostolskog kruga (vidi IITim. 4, 10), a to onda znači da je naša Crkva, i po ovom osnovu, apostolska Crkva i da je nije „stvorio” tek Sava Nemanjić, naš srpski Sveti Sava, posle nekih jedanaest vekova. On joj je obezbedio status autokefalnosti, najviše moguće samostalnosti u okviru jedinstvene porodice Pravoslavnih Crkava, ali je ona postojala, na prostoru na kojem već mnogo vekova, bilo kao kompaktno stanovništvo bilo u zajednici sa drugim narodima, žive pravoslavni Srbi. Nije to samo Dalmacija niti samo Ilirik, koji je sveti apostol Pavle „u sili znakova i čudesa, u sili Duha Božjega, (…) ispunio Jevanđeljem Hristovim“ (Rimlj. 15, 19). To su sve rimske provincije, kao Mizija, Panonija, Dardanija, Makedonija i druge, koje danas čine etnički i kulturni prostor srpskog naroda, kompaktnog ili izmešanog sa susednim narodima. Ako Hrvati kao rimokatolici smatraju sebe baštinicima tog apostolskog, protohrišćanskog nasleđa i na tlu Dalmacije, recimo, imaju nekoliko episkopa, od toga dvojicu mitropolitâ, pritom ne samo titularnih, zašto onda da mi na tlu pravoslavne Dalmacije (Nikodim Milaš) nemamo bar jednog mitropolita, i to titularnog, kao što su svi naši mitropoliti?Još jedan primer: antički Sirmijum, jedna od četiri prestonice Rimskog Carstva u 4. veku, danas je Sremska Mitrovica, većinski srpski grad, u Srbiji; u ono davno rimsko doba na čelu Crkve u Sirmijumu bili su mitropoliti; učestvovali su, štaviše, na prvom vaseljenskom saboru i na potonjim vaseljenskim saborima. Posle mnogo vekova, u sasvim novim istorijskim okolnostima, pravoslavna naslednica drevne Sirmijske mitropolije bila je Karlovačka mitropolija, na čelu sa mitropolitom, potom patrijarhom srpskim. Zar imamo pravo da tu istoriju zaboravimo ili zanemarimo i da početke Eparhije sremske u našoj Crkvi vidimo tek u 20. veku? Zar treba da ćutke prihvatimo da je Sirmijum, alias Sremska Mitrovica, istorijsko sedište samo rimokatoličkog biskupa, a ne, bar toliko (po meni i više), i sedište pravoslavnog mitropolita, kanonskog naslednika znamenitih prethodnika iz prvih vekova? Dalje: na čelu eparhija koje je Sveti Sava već bio zatekao na srpskoj zemlji, Raške i Prizrenske, bili su mitropoliti. I u potonjim vekovima, vekovima turske vlasti u Srbiji i vlasti episkopâ-fanariotâ u Srpskoj Crkvi, oni su imali zvanje mitropolitâ. Tako je bilo i u drugim našim krajevima pod Turcima – u Staroj i Južnoj Srbiji, u Bosni i drugde. Svi su oni, međutim, u ujedinjenoj Srpskoj Patrijaršiji, 1922. godine, ostali u rangu episkopa, ali je zato Zagreb dobio srpskog episkopa u rangu mitropolita. Mogao bih da nastavim sa primerima, ali mislim da je ovo dovoljno. Zaključak je jasan: sa istoriografskih i istoriosofskih razloga potrebno je bilo sačuvati titulu mitropolita, po sebi, inače, ne samo bezopasnu već i konstruktivnu.
Nezavisno, međutim, od istorije i njenih „implikacija“ (što bi se reklo na modernom anglosrpskom jeziku), u sazvučju sa samim smislom pojmova metropola, mitropolija i mitropolit, nije bilo logike u tome da najmanje eparhije, dodatno desetkovane u rezultatu ratova i „etničkih čišćenja“ u bivšoj Jugoslaviji, imaju na čelu mitropolita, a da realno postojeće velike i relativno velike eparhije – poput Niške, Šumadijske, Žičke, Banjalučke, Bačke i drugih – imaju na čelu episkopa.Ako ćemo pravo, sad u svakoj našoj „oblasnoj metropoli“ stoluje episkop koji se naziva mitropolit. Izbegli smo besmislenu zamku da se svi eparhijski arhijereji nazivaju mitropolitima, kao što se, zahvaljujući već spominjanom Meletiju Metaksakisu, desilo u bratskoj Grčkoj, gde su i episkop milionskog Soluna i episkop nekog ostrva sa tri-četiri hiljade stalnih žitelja podjednako – mitropoliti. (Da ne budem nepravedan: ovaj virus metropolitanum je delimično zarazio i još neke pomesne sestrinske Crkve.) Ali imamo sasvim dovoljno eparhijskih arihijereja sa titulom mitropolita da se onemogući ili obesmisli bilo kakva pogrešna interpretacija sintagme arhiepiskop i mitropolit. Sve u svemu, Sabor je, uz istorijske razloge, imao u vidu i potrebu uvažavanja kanonskog načela o što uravnoteženijoj korelaciji između realno značajnih centara državno-građanskog i crkvenog života. Vraćanjem nekih starih mitropolitskih titula i uvođenjem nekih novih uravnotežen je, u ne maloj meri, i status naših episkopa u dijaspori. U nekim zemljama Zapada mi imamo veliku crkvenu dijasporu, donedavno sa episkopom na čelu, dok druge pomesne Crkve, sa upola malobrojnijom dijasporom, neke i sa deset puta manjom, imaju eparhije na čelu sa arhiepiskopom ili mitropolitom, što je gdekad dovodilo naše tamošnje arhijereje u nelagodan položaj prilikom zajedničkog rešavanja raznih pitanja iz oblasti međupravoslavne saradnje i saradnje sa inoslavnim Crkvama i konfesijama, kao i saradnje sa državnim organima i javnim ustanovama različitih profila. Štaviše, u ekstremnim slučajevima bi dolazilo i do scenâ iz crnog humora: mlađani mitropolit, recimo, iz neke jurisdikcije sa mnogo arhijerejâ, a malo pastve (ovo kažem bez trunke zluradosti, naprotiv), i sâm sa malo pastve, možda i titularni, bez pastve, oslovljava već sedoga srpskoga vladiku u dijaspori, čija pastva se broji u stotinama hiljada, titulom za vikarne episkope, budući da i ne zna iz iskustva da episkop nije sinonim za vikara, a mitropolit za eparhijskog arhijereja, a ako odnekud i zna šta u Crkvi znači episkop, ume da se napravi malo nevešt… Zasad ovoliko, a pošto je tematika prilično nepoznata, vratiću se na nju, Bože zdravlja, posebnim autorskim tekstom.Postoji li ovakav titularnik, ovakav primer, u još nekoj Pravoslavnoj Crkvi?U svima, kao što pokazah odgovarajući na prethodno pitanje.Tokom minule godine lepe vesti stizale su iz Arhiepiskopije ohridske i makedonske. Uoči praznika Rođenja Presvete Bogorodice, 20. septembra, u Skoplje je iz Hilandara stigla kopija čudotvorne ikone Bogorodice Trojeručice u pratnji igumana Hilandara, arhimandrita Metodija, i još nekoliko hilandarskih monaha. Ikonu je dočekao Njegovo Blaženstvo Arhiepiskop ohridski i makedonski Stefan sa sveštenstvom i brojnim narodom. Za ikonu Bogorodice Trojeručice inače je vezana gotovo cela srpska hrišćanska istorija, počevši od Svetog Save. Koliko je značajan ovaj događaj?
Svako opštenje – a najpre i najviše liturgijsko i svetotajinsko – među Crkvama Božjim i među nama, članovima Crkve, Jedne po biću, a jurisdikcijski nepodeljivo podeljene na mnoge pomesne ili lokalne Crkve, jeste značajan događaj. To posebno važi za naše sabiranje oko velikih svetinja, kao što je bilo i sabiranje oko kopije čudotvorne hilandarske ikone Presvete Bogorodice Trojeručice u Skoplju. Takvo molitveno sabiranje u istoj veri, nadi i ljubavi svima nam je najnasušnija duhovna potreba, pogotovu u naše dane, kada sile zla sve žešće kidišu na sabornost i na jedinstvo Pravoslavne Crkve Hristove, Jedine Svete.Ima još događaja koji zaslužuju da se pamte. Patrijarh srpski Porfirije i mitropolit prespansko-pelagonijski Petar u pratnji većeg broja episkopa stigli su u nedelju 13. oktobra u Niš, gde ih je dočekao mitropolit niški Arsenije. U niškoj sabornoj crkvi Silaska Svetoga Duha na apostole i u manastiru Đunisu služene su liturgije. Ovaj događaj je grejao srca mnogih vernika. Šta biste mogli reći o ovakvim zajedničkim liturgijama?Isto što rekoh u odgovoru na prethodno pitanje. Zaista, sveta Liturgija je Trpeza Gospodnja, a sveto Pričešće – Hleb naš nasušni.Kada je reč o događajima koji su posebnošću obeležili godinu za nama, pomenimo i posetu Srbiji kardinala Pjetra Parolina, drugog čoveka Vatikana. Dolazak je upriličen povodom obeležavanja stogodišnjice Nadbiskupije beogradske. Bilo je različitih, uzdržanih komentara ove značajne posete koja je zvanično ocenjena kao „potvrda prijateljskog i bliskog odnosa između Svete Stolice i naše države“. Možemo li reći i kao potvrda da je svest o krizi hrišćanstva sveprisutna i da je tako i u sredini iz koje dolazi visoki gost? Kako Vi ocenjujete ovaj događaj?Počeću od Vašeg poslednjeg pitanja. Poseta kardinala Parolina – nama dragocenog čoveka, ne samo ili ne toliko zbog njegovog visokog položaja u Rimokatoličkoj Crkvi i u vatikanskoj državi nego prevashodno zbog njegovih ličnih duhovnih kvaliteta – nije samo „potvrda prijateljskog i bliskog odnosa između Svete Stolice i naše države“ nego i potvrda prijateljskog i bliskog odnosa između Rimokatoličke Crkve, oličene u papi Francisku, kardinalu Parolinu i drugim ličnostima, i naše, Srpske, Pravoslavne Crkve, kako u vezi sa pitanjem statusa Stare Srbije (Kosova i Metohije, nekada Dardanije, ali nikada Kurtijeve lažne, izmišljene, „arbanaške“ Dardanije) tako i u vezi sa pitanjem krajnjeg opreza pri pokušaju kanonizacije kontroverznoga, za mene lično i opskurnoga, kardinala Stepinca, kao i inače, u kontekstu zajedničke hrišćanske odgovornosti pred izazovima posthrišćanskog, a sad već, nažalost, i antihrišćanskog, civilizacijskog miljea.Sada se vraćam na Vaše prethodno pitanje. Kriza hrišćanstva i svest o toj krizi svakako postoje „u sredini iz koje dolazi visoki gost“ kardinal Parolin, ali, u istoj ili veoma sličnoj meri, postoje i u našoj sredini, srpskopravoslavnoj i opštepravoslavnoj. Pitam se i pitam: da li je celishodnije (blaženopočivši patrijarh Pavle bi rekao „savetnije i uputnije“) reagovati na takvu krizu u duhu narodne izreke „svaka vaška obaška“ ili reagovati zajednički, u duhu, uslovno rečeno, sada moguće elementarne sabornosti? Moj odgovor glasi: reagovati zajednički! Do daljnjega, razume se, ne možemo formulisati zajednički stav po dogmatskim pitanjima (dodatak Filioque u Simvolu vere, papska nepogrešivost ili nezabludivost i drugo), ali po navedenim ili njima sličnim pitanjima – i možemo i moramo.Na nedavnom Beogradskom sajmu knjigâ, kao i svake godine, grupisani na jednom mestu u jednoj sajamskoj hali, izlagali su i izdavači Srpske Pravoslavne Crkve. Tu su eparhije i pojedini manastiri, među kojima je i „Beseda“ iz Eparhije bačke, izložili svoja izdanja, koja su, kao i prethodnih godina, što je opšte uverenje, bila izuzetno zapažena. Knjige izložene na tim štandovima odlikovale su se zanimljivim naslovima i sadržajem, grafičkim rešenjima korica i zanimljivim ilustracijama. Delite li i Vi ovo naše uverenje?Delim.Prošle godine, u razgovoru sa Vama objavljenom u „Pečatu“, govorili smo o nerešenom statusu verske nastave i veroučiteljâ u našem školstvu. Da li se išta promenilo nabolje?Sve se, slava Bogu, promenilo nabolje, najpre blagodareći Bogu, a zatim premijeru Vučeviću i njegovoj Vladi, uz puno razumevanje Predsednika Srbije. Teorije – pa i basne i bajke – pojedinaca i grupa iz Ministarstva prosvete da nema legitimnog i legalnog načina za rešavanje statusa veronauke kao predmeta i veroučiteljâ kao prosvetnih radnika, a sve to u ime „vrednosti” i „pravilâ” Evropske unije, što je beskrupulozna laž ne Ministarstva prosvete nego nepokajivih „drugova“ u njemu, pokazuju se kao „rekla-kazala“. Štampanje ovog intervjua u božićnom i novogodišnjem broju Pečata poklapa se, slava Bogu, sa završetkom javne rasprave o statusu veronauke i veroučiteljâ.
Na kraju, Vama lično, uredništvu, saradnicima, čitaocima i prijateljima našeg Pečata, svoj našoj braći i sestrama pravoslavne hrišćanske vere, naročito svima koji stradaju i koji su ugroženi i gonjeni širom sveta, kao i svima – pravoslavnima koji se drže takozvanog novog kalendara, rimokatolicima i hrišćanima Reformacije, a koji su već proslavili Božić – čestitam od srca radosni praznik Hristovog Roždestva i Novu godinu dobrote Gospodnje, uz sveradosni božićni pozdrav:Mir Božji, – irínin, pacem, šalom, selam, – Hristos se rodi!(pecat.co.rs)