После точно 23 године, пре неколико дана телефоном су разговарали Џони Штулић и Петар Луковић; тема – фељтон на XXЗ порталу о Штулићу из књиге “Биографија” Хрвоја Хорвата. Џони је предложио да за наш портал напише одговор/демарш спрам објављених фељтонских наставака, поготово трећег дела, али је због целокупне слике и разумевања морао проширити одговор и на друге теме. Текст Бранимира Џонија Штулића објављујемо у оригиналу.
После разоткривања Шербеџијиних мрачних лажи, одмах њему колико сутрадан прискочи у помоћ још мрачније гласило Друге заповедне линије, Вечерњи лист, обзнаном да у својој наклади издају за загребачки сајам књига, Интерлибер, две хиљаде осамнаесте, мој нецензуриран животопис из пера Хрвоја Хорвата. Нецензуриран је уместо неауторизиран, машти на вољу, подметање, лаж (да заметну мом украденом новцу траг, бацајући коске хелотији на криви колосек), а све то канда борећ се против говора мржње (као да медији и телевизија нису распирили пожар рата у Југи), пошто говор мржње није слобода говора
– довољно је само завирити у коментаре о мени на ту вест, оштија. Хрвоје Хорват пак носи тако пренападно име да га то просто одаје, но од тих нових момената који освану у најави, један ћу исправити. Нели Миндољевић изјави да оно што прелије чашу између њеног мужа Давора и мене, посетив их пред рат деведесете, бејаше то што Давор рече како не би могао пуцати у пријатеља, док ја рекох да бих. Е сад, тога се не сећам (мада знајућ себе у то уопште не сумњам), међутим, оно због чега ме Давор истера из стана, рекавши да им више не долазим, беше то што ја устрајем на томе да Срби имају право живети у Хрватској, док он заузе супротан став. Тако на крају баладе ипак запуца он, а не ја. И такође, Јура Пађен ми никад хрватску заставу на одласку не даде, већ само књижицу: Пале сам на свијету. Нити ме је седамдесет прве иједан пандур пипнуо, будући сам једини ишао од Трга према Мажуранцу, док су гомиле хрлиле у супротном правцу. Напросто није било потребе.
Међутим, нисам само ја приметио да је Хрвоје Хорват лажњак, већ и други. На Независном неwс порталу (ХОП) – немогуће је не опазити како самозвани
Хрвати избацују све српско из заподносрпског наречја, отуда суицид и неwс – осване вест под овим насловом: Прво је Штулић назвао Шербеџију Грузијцем и лажним Србином, а онда је генерал Сачић опрао њега! Дакле, поред слике Шербеџије како поздравља у српској официрској униформи и шајкачи (из неког филма), буде и преслика свежег натписа из новина где најављују ту Хорватову књигу о мени. А текст испод тога овако гласи.
Дајте молим, нека ми нетко, тко ово чита, јави, пише ли унутра тај лажњак „Хрвоје Хорват“, како је Штулић, раних деведесетих (док смо ми његове пјесме слушали), буквално псовао „ј… мајку усташку, фашистичку“ свим Хрватима који су бранили своју
Домовину, хрватски народ…Те, како је тада, пред живим људима, зазивао тенкове такозване ЈНА, да нас све прегазе… ти себични, охоли, великосрпски, протухрватски злобниче, прво иди на кољенима до Вуковара и замоли за опрост хрватски народ!! Генерал Сачић о југосу Штулићу. Раних деведесетих (и пре тога) сви моје песме слушаху, па чак и чобани по врховима планина, ако им већ овце уз Брегину глазбу боље траву пасаху. Нисам Србин па да би усташама јебао мајку (нема мржње до братске мржње, што не значи да је свака мржња братска, бар не у мом случају), фашизмом се не разбацујем, а Хрвата одавно нема. Пред живим људима (Пађеном, иако му је животност упитна) јебах мајку тима који шаљу тенкове у напад без пешадије. Треба знати знање. Но у тој Југи буде лажњака, као покретачке снаге, на све стране. Шербеџија је баба–девојка из тридесетих, а Штулић из даљине дели пацке…вели самозвано пискарало и роцк хроничар (како себи ласка) из потпуно исте даљине (јер десетлеће и по после мене у низоземске просторе дође), пренебрегнувши да ја делим пацке о својем и на свој рачун, док он о туђем и за туђи рачун (а у своју корист). Сад, разлика малена, али зимзелена. Несумњиво већ очекује ‘Пулицера’, но види се ко су му газде. И не само њему, него и Недељнику, ча одмах за Вечерњим крене спасавати казанџију, затраживши мишљење од дотичног кадра, који пре тога објави неке своје умотворине, где се малтене похвали да је са мном јахао (Јохан и ја) уз све то што имадох семитске очи и што ме двапут у Загребу виђе на улици. Стога и натукница да се већ неко време опажа моје одступање или одскакање од (њихове) партијске линије. Фино. Лов на вештице. Тек искористи згоду да ме опише као комбинацију деришта и злочесте уседелице, који напада онога који се не може бранити. Отуд су му у помоћ јурнули. А Шербеџија опет у свом одговору изнесе додатне лажи: да сам с њим и Рупчићем рујно вино пио, и да сам га на концерт у Дубровнику позвао, на који је авионом стигао (он не би ником зрно соли из своје куће дао, а камоли на авион трошио, то подметне зато да испадне како је и пре три десетлећа исти статус имао). Но могуће да тâ вечеринка (кад ме провоза својим колима) буде приликом рођендана његовог сина, пошто о томе нисам водио рачуна, наиме, очито се госте на такве ствари позива. Дакле, казанџија се не узмогне бранити, откако буде ухваћен са гаћама на коленима. Ништа зато, сместа му донесу параван и тоалет папира. Kако било, после тринаест година лажњак поново изда надопуњени (за трећину, вели) животопис моје безличности, овог пута без наслова Фантом слободе, само Штулић и биографија, уз његово име, а на врху издавач, Вечерњи лист, премда би уместо издавача, јер то није за насловницу, требало ставити – неауторизирано – али ко би онда куповао и у то поверовао? Елем, на представљању књиге окупи исто такве безвезњаковиће: главног уредника Вечерњака (за који никад ништа не казах, чак ни у оно доба), пискарало Боривоја Радаковића (ча ме опет замени за Стублића), и Бабогредца, који се пре шест–седам година у Јутарњем листу набаци на ме да лажем као пас у истом даху са порицањем да знају моју адресу на којој ме, уосталом, и посети, и која је потпуно иста као и на обрачуну о продаји мојих носача звука из деведесет осме, где јасно пише да сам странац, кад тај испис и добих. Kако само рђа рђу нађе, и шта ја уопште имам са свима њима, па то је просто вредно нарицања и лелекања на сав глас. То се прво издање прода бар у тридесет хиљада примерака (било је више наклада), тако сигурно као аутор покупи тридесет хиљада евра; творац задњег смећа, које нема никакве везе ни са мном ни са стварањем ремек–дела, ако је ремесло, уосталом, маџарски за занат, па тако врхунско, прворазредно дело. Иначе, зашто би се толико о мени писало? Зацело одавно не живим тамо. Али нико јоште стрвинаре не одагна, док неки лав на пут не бане, а чагљеви се и лешинари тад распу куд који, главом без обзира, на све стране. Јасно, Бабоједац је истурен да скрије Шкарицу, а Шкарица газде. Kапои у конц–логору, брале. Међутим, Хорват каже да смо неколико поподнева разговарали по четири–пет сати, а назвао ме само једном, две хиљаде треће, или годину пре тога, крајем маја, сат времена, ако и толико, што уопште интервју не беше. Ето како лаже.
Стога ни речи о томе како је дошло до мога астрономског пореза (иако сам читав случај са доказима, и да се не ради о ауторском праву него власничком, као и то да сам странац, и цео начин пљачкања, јавно изнео пре шест и по лета, док он скупљаше податке још пет година после тога), већ само олаки закључак да је прича о његовој покрадености комплекснија, и да је неки закључак у томе што се не жели пријавити ни у једну агенцију за заштиту ауторских права (чисто извртање, будући Југотон није власник мога), а и зашто би кад сам власник свега свога и кад то није на продају, па чак и да хоћу не могу, јер имам свој копирајт, док агенције не допуштају да иста особа има ауторство и копирајт, као и да сам снимио велики број албума и продао их у великим накладама, па су се осамдесет и треће скупили велики износи пореза које је требало платити. Kај год. Није уопште била ствар у томе, премда је истина да сам продао велике накладе (цела књига му је пуна нетачности и произвољних закључака, не само зато што не зна ништа о мени и о теми о којој пише, него и намерно скреће воз на слепи перон, што спада у чисти терор), и ништа се није скупило, већ сам пристигле износе дигао и њима снимање две плоче у иноземству платио (Југотон није могао законски пословати у иноземству, јер беше илегалан), и онда су ми тê утрошене новце повратили, али рачунали су ми трошак под зараду, односно да сам добио сто хиљада, а не педесет, будући цело пословање водих преко свог жиро рачуна… Тај лажњак Хорват воли театарска помагала и зна како их употребити (прерушавање). Што се мене тиче, почне са ЦД–ом Ђони буди добар – Трибуте То Азра – којим се дичи у својој биографији, као организатор и уредник тога недела, и на којем су двадесет три моје песме уз нешто мање извођача (иначе потпуно неслушљиво), у издању непостојеће загребачке куће Црно бијели свијет (ЦБС), од којег не видех ни цента, то је, дакле, кривично дело, које, наравно, њега не качи. Затим изда две моје биографије и у њима факсимиле мојих песама за које није имао одобрење да их тиска, то је, такође, недозвољено. Дакле, не само да на мени кешира, већ гради и своју каријеру. Тек узнапредује до косценаристе Наших дана – приче о хрватском роцку – уз Шкарицу, те ме ставе унутра мада сам странац, што подбочих документом, но тога нема у његовој књизи, али зато ми писмо из осамдесет друге (из Њујорка) подметне у деведесету, за што не кривим њега, већ Бановићку и Миндољевићку, као слуге непријатеља (иначе не би Бановићка толико успела преко својих могућности, нити би Миндољевићи дошли до стана). И премда Бановићку мњах двапут женити (као дотур Луиђи из Малог миста Бепину), никад се за мог боравка онамо наше фамилије нису среле (чудовишно како им такво што уопште падне на памет), кад и ја ретко дома навраћах, а после мог одласка није било потребе – истина, код њених понекад мењах новце….Сходно и Хорват у свом сочном штиву (које подебља између хиљаду и хиљаду и по пута, зависно од тога колико, уместо само једнога, износи тих неколико поподнева по четири–пет часова), заправо исто поступи као и змија у рајском врту кад Еву на јабуку упути, ча редом и Адама наведе јести. А такви су му и остали саговорници, сем, могуће, Јуричића, који је углавном коректан, јер никако не стоји да је пук хрлио да ме види осамдесет седме/осме зато што сам три и по лета избивао са тих простора, то је напросто увреда, будући никакве разлике није било ни пре ни после тога (ваљда ја знам); деведесета бејаше посетом деломично скромнија зато што је рат био пред вратима, беше то у ваздуху и за то се знало, ма и тако, једини сам ја по земљи кружио и наступао (по обичају без икакве рекламе). Такође, Лајнерова прича нема везе са истином: њега сам плаћао да бих се у форми одржавао и неодложан рад не прекидао, будући сам на времену уштедети хтео (време је скупље од новца)… …Последично, успех ми је требао да бих свирао, јер живим да радим, и радим да живим, а то што произведем спада у колатералну штету која се не може избећи (биле то моје песме, солирање или ревање). Порез плаћам. Отуд је то само моје. И какве везе, ко странац, имам са хелотијом да се пише о томе? И како само тај хелот Бабоједац масно лаже, па то није нормално. Он уопште није постојао у моје време, нити ишта зна о моме снимању и послу; каже да је дискографија дозволила и Јохннyју Штулићу да снима седамсто сати у скупом студију у Лисинском. То је, изјавио је, био луксуз о којему би вани капиталисти (ох) доносили посебне одлуке. У Лисинском миксах дуплу плочу месец дана (Рапсодију), не више од двесто сати, док снимање на Зеленгају обавих код Смолеца, рецимо двесто педесет сати, дакле (моји новци међу њима круже, ја ни цента не виђе), уврх главе четристо педесет сати (по домаћем ценовнику, док се носачи звука продаваху по светској цени). А тај Лисински студио беше као Ролс–Ројс, међутим, без брисача, тако да се по киши и снегу (а зима је била) није могло возити у њему, све да је и било горива и возача (што није увек), наиме, ни један једини ефект нису имали, сем голи пулт, истина, као спејс–шатл, али ја отиђох тамо зато што је код Смолеца не само магнетофон затезао, него што није било никога ко би снимати знао, док је жена власника имала тикове, мимо других који би се онде врзмали, речју, пушиона, тако да бејах приморан тражити сниматеља на улици, сваког пролазника упитавши да ли зна снимати. Нити хтедох ићи у Лисински, напросто не беше другог расположивог студија. Затим вели (Бабојебац) да Штулићеви албуми осамдесетих нису били најскупљи, али је он имао А један третман за све што му је требало. Уредници би дошли чути што је направио и рекли ‘то је на добром путу, али треба још.’ И дискографи би послушали и продужили му рок снимања. Мој А један третман је био само код скупљања пресс–клипинга, све остало сам, што ми је требало, својим новцем и трудом набављао, и доносио готове снимке, а они би само накнадно платили студио и ништа више. Никад ми уредници нису рекли ‘треба још,’ једини пут кад имадох контакт са уредником за снимања беше управо тâ промена студија за Рапсодије, кад се од Смолеца прешло у Лисински; том згодом се ништа није слушало, већ се наставак рада договорио. Дапаче, ја сам одлучивао треба ли што боље чинити или не, и нико други, стога, на пример, наново за свој грош миксах Kриво срастање, плус трошак за три седмице. А све то зато јербо хтедох добар звук добити (Фазани и Срастање), будући су ме дома унаказили. Тим начином, организиравши све за свој рачун, Југотону испоручих готове албуме: Сунчану страну улице, Плочнике, Фазане и Срастање (плус уживо, говорим искључиво о првом делу каријере и албумима који су се највише продали), а они су их објавили само зато што сам имао огроман успех са продајом, иначе не би никада, и у томе се мој А један очитовао. Да се њих питало, ја бих само две плоче имао: прву Азра, и Између крајности, којом сам порез платио (обе у њиховом студију урађене и обе катастрофалне, као што су и они сами). Но ја стварах (и као непосредни произвођач и као капиталиста) на свој ризик оно што Југи тада требаше, која онда моја земља бејаше (настављајући Титовим путем и под слоганом: што си ти за своју земљу учинио?), а Југотон њезино предузеће, другачије се и није могло. Новцем службено беше забрањено располагати, а Југотон није имао права у иноземству пословати, стога су са мном само типски шестомесечни уговор по плочи имали (као студент сервис), који су у власнички превели истим обрасцем по којем су национализирани. Хеј стари сјети се и реци ми нешто о њој, хеј стари плати гем, пријатељ си мој – гем је гемишт, шприцер, бело вино и минерална вода, а минерална вода је вода са мехурићима. Тако је Југотон, као национализирано предузеће за штампање пластичних паткица, био у иноземству илегалан (како само ласкају себи као дискографима, партијски секретари национализираним средствима постадоше капиталисти, заклоњени хелотима), што се продужи и по њиховом растурању Југе (да забашуре сав почињени криминал, те да у новим околностима оперу новце), будући у злочиначкој Хрватској наставе пословање без икаквих проблема, и, као да се ништа није десило, заведени у књиге као трговачко друштво без одговорности, прилагодивши име у Kроација Рекордс. То без одговорности је потпуно исто као и приправнички типски шестомесечни папири, може да бидне, ал не мора, ил пуј пике, не важи. Наравно, заштићени су, и онда и сада, као бели медведи (нажалост, то је само фраза, медведи и бели и смеђи итекако испаштају) зато што су газдинска филијала за отимање пара………………….. али што они пропусте то на крају године држава (такође аветињска газдинска творевина) кроз порезе узме, са насладом зарачунавши трошак под приход, док правосуђе служи само зато да се недела окаде, јер ко држи новце тај плаћа и судије (судије се постављају, пучанство их не бира, премда се живи у републици, то јест јавносвојности), дакле, чиста турбо мафија. Назад на Бабоједца и лажњака Хорвата (нашла врећа закрпу). У књизи пише да се Бабојебац са Штулићем упознао љета осамдесет прве, кад је Азра свирала у Винковцима. Будући је Бабогредац од седамдесет девете посједовао тонски студио у Бошњацима, Јохннy га замоли да га оду погледати, па су сјели у ауто и одвезли се двадесет пет километара. Идућих мјесеци Бабогредац је са Штулићем у ауту провео пуно времена, возећи га на концерте, али је радио само с оригиналном трочланом поставом Азре. Баболашца је мени довео – да озвучи јесенску турнеју (одсад ћу га тако звати, јер пун је бисера као рак гована), значи после лета – тадашњи вршилац дужности менаџера Брада Сладић, дакле, преко њега сам га упознао. Ја сам у Бошњаке тек осамдесет осме навратио да бих студио видео, и то на његов позив. Рекох већ да бесмо одвојене екипе и уопште нисмо скупа путовали, а камоли да ме он возио на концерте, нити је он ишта радио сем звука. Јесени осамдесет и прве одвезао га је аутомобилом у Трст, гђе је Јохннy доживио шок. Било је то први пут да је изашао из државе на „запад“ и није се хтио вратити. Проблем је био што је навечер Азра свирала један од пет наступа у Kулушићу. „Једва смо се стигли вратит на вријеме, публика је већ почела излазити из дворане“, говори Бабогредац, „али кад су га виђели сви су ушли натраг“. Kакав гнојни смрад! Ја сам у Трсту био двапут средином седамдесетих – толико о шоку и да се нисам хтео вратити. Азра је свирала цео тједан, седам наступа, од понедељка закључно са недељом, а у Трст се ишло негде крајем године, рекао бих, јер такав пут је ближи из Словеније, у сваком случају, не сећам се икаквог кашњења, премда је добро каткад закаснит због напона концерта. Те исте године Желимир Бабогредац с њим је путовао у Лондон, ради Штулићева сусретас новинарком Вивиан Голдман…Kаква бљувотина!
Баболажац није имао никакве везе са мном; ишао сам на свој рачун да се разонодим и да Бановићки боље обзоре пружим…јер то је било вријеме одличне серије концерата у лондонској дворани Лyцеум, гђе је Јохннy гледао Претендерсе, Страy Цатс, Јам, Полице и друга актуална имена (у Лајсеуму гледах Стреј Kетсе и Притендерсе, док Џем у некој спортској дворани, а Полис се не сећам). Бабогредац му је наручио гитару Рицкенбецкер, модел Јохн Леннон, која је из Шкотске поштом стигла у Лондон (Баболажац није ништа наручио, он је само број од Томе имао, где су сви из Источне Европе навраћали, па сам тамо с њим отишао и жељу за тим моделом изразио), а Штулић је одмах позвао Стефановског да ју испроба. Након што ју је (како су обојица неписмени) узео у руке, Влатко је рекао „ово је играчка, ово није гитара“, а Јохннyјевој муци није било краја (тога са Влатком се не сећам, али стоји да мојој муци са том гитаром није било краја). Али, није било нити краја слави, јер је дао интервју Вивиан Голдман која га је потом прогласила (ох) најбољим новим младим поетом у Еуропи. Дапаче, говори Бабогредац, „чим смо стигли у хотел (није случајно добио посао у Kрореку, види се да је Удбин провокатор) на рецепцији је Јохннyја чекао позив да се јави Голдмановој.“ Голдманицу никад нисам срео, а камоли јој интервју дао, све да ме позив и чекао, о чему појма нисам имао. Додуше, сећам се да сам баш на Стреј Kетсима, седећи на балкону, чуо водитеља где пред наступ нешто помиње Југославију, али пошто нисам разумео енглески, оквирно протумачих себи да вероватно скреће пажњу на важне госте у публици. А такозвани ‘Балкан инфо’ ме назове месец дана пре објављивања мог телефонског одбијања да суделујем у емисији (наведу да то беше дан пре тога), међутим, сниме ме без мог знања, па то на тјубу објаве – моја о таквима размишљања.
xxzmagazin
