Пише, Спасоје Томић
У политичком простору савремене Европе, дискурс о Европској унији престао је да буде једносмјерна идеолошка вертикала. Уместо тога, све је израженија појава легитимног, аргументованог и демократски утемељеног скептицизма према пројекту европских интеграција. Овај моментум анти ЕУ политике није одраз изолационизма већ последица дубљег историјског, политичког и институционалног искуства држава и народа који су уочили структуралне недостатке самог пројекта Уније, као што се то десило у Великој Британији.
Дефицит суверенитета као централни политички проблем
Кључни извор анти ЕУ позиције у нашем региону јесте осјећај да је процес придруживања, умјесто партнерства, постао механизам субординације. Систем услова, поглавља и „препорука“ трансформисао се у метод политичког надзора, при чему држава кандидат у пракси губи значајан дио својих капацитета одлучивања много прије формалног приступања.
Управо зато је анти ЕУ политика концепт који тражи обнову суверенитета, а не његово укидање. Уствари то је спор око модела политичке субјективности, да ли државе треба да буду субјекти или објекти европске политике.
ЕУ интеграције као недовршени и непоуздани процес
У последње три деценије, ЕУ је прошла кроз серију криза — од финансијске, преко мигрантске, до геополитичких. Истовремено, њена интеграциона политика постала је мање транспарентна, а критеријуми непредвидљивији. Земље Западног Балкана су се нашле у позицији трајних кандидата, у процесу који нема јасан крајњи рок и чији се услови коригују према дневнополитичким интересима великих чланица.
Отуд је отпор ЕУ политици у суштини отпор дубоком демократском дефициту Уније. Добијем је један уцјењивачки модел од стране ЕУ, док се коначан циљ чланство удаљава у истој мјери у којој се грађани обавезују да га подрже.
Оваква пракса није блиска демократским стандардима, већ је реликт постхладноратовске политике у којој су мале државе третиране као лабораторије за „демократске експерименте“. Анти ЕУ политика зато има и карактер одбране демократског легитимитета националних институција.
Анти ЕУ политика као простор нове геополитичке рационалности
У условима мултиполарног свијета, државе све више граде мрежу вишесмјерних партнерстава. Евроцентрична спољна политика више није једини могући модел, нити је можда економски најрационалнији. Анти ЕУ став у том контексту представља стратегију диверсификације тј отварања ка алтернативним центрима моћи, без идеолошких предрасуда.
То није антагонистички, већ прагматичан приступ јер Европа у више наврата није показала да је једини гарант развоја, али ни да је поуздан стратешки савезник у дугом року, а за тако нешто је најбољи примјер Украјина.
Анти ЕУ политика као концепт политичке аутономије
Моментум анти ЕУ политике не произилази из каприца нити из евроскептичног ината, већ из чињенице да су демократска очекивања грађана и институционалне праксе Уније дошле у дубоку колизију.
Због тога је анти ЕУ политика, у својој суштини, одбрана политичке аутономије, институционалног интегритета и права народа да обликују сопствени развојни пут.
Она не негира Европу као културни и цивилизацијски простор, али одлучно одбацује ЕУ као догму. И управо у томе лежи њена вриједност, управо у тој способности да понуди критички оквир који штити сувереност, оспорава монопол једног модела интеграција и отвара простор за аутентичну и колико је то у условима мултиполарног свијета могуће самосталну политику.