Марија Кељанович
07 октобар.2019.Илдиб
Слетела сам у Хатај,на турској страни границе.
Посљедњих неколико километара ка Илдибу прешли смо у тишини осим кратког трептаја радио везе у џипу и тупог звука точкова по прашњавом асфалту.Возач локалац,мршав човјек који је цијелим путем нешто пјевушио,понекад би питао нешто мене и екипу на врло лошем енглеском језику.
Улазак у град изгледа као улазак у нечији прекинути живот.Полуразрушене фасаде,излози без стакла,улице без деце.Сретосмо и једног човјека прошао је брзим ходом погнуте главе држећи хлеб у рукама.Фотоапарат ми дјелује непристојно у рукама као оружје,рука ми задрхта,палим цигарету и сузе ми кренуше,колега ме загрли и приби ка свом рамену
Смјестили смо се у малу кућу коју користе новинари и хуманитарци.На зидовима имају мапе куда смо смјели да се крећемо и маркиране стазе,белешке на енглеском и арапском.Између две карте налази се полароид фотографија четворице дјечака насмијаних на полеђини пише ,,Илдиб 2016.Сирочићи ко зна гдје су сад можда нијесу ни живи
Пада вече чују се и прве експлозије било је даље од нас сјеверно.Звук као удах дубоког мора,најприје тишина па дубоке експлозије затим прашина што пада са плафона наше зграде од потреса.Први пут сам овдје али већ осјећам оно што су ми други новинари описивали:Да се рат не чује само-он се удуше.Свуда је мирисало на метал и пластику опори мириси спаљеног уља а највише на страх.
Покушавам да пишем хладно,без емоција али станем и пред очи ми се појави онај декица од данас и опет сузе крену,док колеге спавају …хмм…толико колико могу устајем и прилазим поломљеном прозору палим цигарету и гледам у даљини небо као да гори црвено и пуно црног дима.
Сјутра идемо у избјеглички камп код Маарет ал-Нумана.рекоше по доласку овдје да имају струју само по два сата дневно.Понеси воду и папирне марамице рекли су ми,Не за лице већ за сочиво од камере.
Рано се мора кренути па ћу овдје прекинути писање и са страхом кренути на спавање
♥️♥️♥️